S vremena na vreme ljudi se susreću sa različitim fizičkim i duhovnim tugama, odnosno poteškoćama na ovom svetu. Tu su i veoma intenzivna osećanja koja se ne mogu uporediti ni sa jednim fizičkim bolom. Osećanje koje prouzrokuje veliki bol u ljudskoj duši naziva se “žaljenje”.

Postoje dve sasvim različite forme žaljenja: žaljenje koje osećaju vernici i žaljenje koje osećaju nevernici. Vernici su osobe koje imaju apsolutno poverenje u činjenicu da se sve što se dešava - dešava božjom voljom; i šta god da ih zadesi - božje je određenje. To objašnjava njihovu izrazito važnu karateristiku davanja svog nepokornog poverenja bogu, u dobrim trenucima, poteškoćama ili kad učine grešku (greh).

Vernici kada učine greh odmah osećaju tugu sa nadom za božijim oprostom. Kao rezultat toga oni ne pate od bolnog i dugovečnog osećaja zvanog žaljenje... ili ipak pate...?

Žaljenje koje oseti vernik podstiče ga da traži oprost, da se očisti (oslobodi) i da spreči ponavljanje te greške. Pomaže mu da ispravi svoje grehe, te ga sprečava da padne u pesimističko stanje. Štaviše to žaljenje ne smanjuje njegovo oduševljenje, pobožnost ili verske ciljeve, niti ga vuče prema dnu spirale straha i depresije.

Na drugoj strain, žaljenje koje oseti nevernik je veoma bolno i trajno, jer oni ne daju svoje poverenje bogu kad se susretnu sa poteškoćama ili kada učine greh. Za vreme njihovog života često koriste fraze kao što su - “Kamo sreće da sam učinio to i to...” – ili – “Kamo sreće da nisam rekao to i to...” – i tome slično.

Što je mnogo važnije, oni su subjekt još većeg žaljenja u životu posle smrti. Oni što su živeli ovaj život izvan vere zažaliće za svaki moment svojih života... ili ipak neće...? Šta kažu crkve?

No i jedni i drugi su u iluziji. Žaljenje i sažaljevanje bespotrebno oduzima energiju onome ko žali.

otvaras malo previse tema, suzdrzi se malo ili nadi slicnu temu na koju ces postat, ili mozda napravi temu WEISHAUPT eva razmisljanja i otkrica

Premještam na duhovnost.

mislim da svoju izjavu kako je bespotrebno žaliti koristiš malo olako.

nije baš da mi određujemo tko će nam se svidjeti a tko ne, ne možemo sami sebi reči da nekoga volimo, pa isto tako ne možemo niti kontrolirati hoćemo li žaliti zbog nečeg ili ne.
sigurno se svatko našao u situaciji da je napravio/rekao nešto i zažalio zbog toga. i bez obzira koliko sam sebe uvjeravao da je to bilo oke, ipak znaš u sebi da nije. jednostavno, nije to nešto što možeš kontrolirati. ako ti je zbog nečeg žao onda je stvarno teško potisnuti taj osjećaj (osim ako čovjek nije krajnje beščutan pa ga baš briga kako će se drugi osjećati).

i mislim da žaljenje nije bespotrebno - učimo na greškama. sigurno nečemo pogriješiti u istom zbog čega smo žalili

Meni je ovaj uvodni post previše crno-bijelo intoniran. Ili-ili. A obično se ipak krećemo između dvije krajnosti. Niti je povjerenje u Božje milosrđe tako čvrsto i stabilno kao opisano, niti su tzv. nevjernici tako strogi prema sebi, meni taj opis nevjernikovog žaljenja liči na opis nekog okorjelog kalvinista koji je vjernik ali ne vjeruje u oprost grijeha i spasenje.

Žaljenje je za mene subjektivna kategorija podložna brojnim utjecajima, kako unutarnjima, tako i onima koji dolaze izvana. O tome bi se mogao napisati roman... U svakom slučaju, mislim da je žaljenje sasvim normalno u situacijama kad nešto propustimo ili smatramo da smo pogriješili u djelovanju. Posljedica žaljenja ne mora biti kajanje (mislim da se tema više odnosi na kajanje nego na žaljenje), posljedica žaljenja može biti i agresivni ispad ili zrela i čvrsta odluka da će se slijedeći puta u sličnoj situaciji bolje postupiti...

Na žalost jeste tako.

Richard Wagner je jednom prilikom izjavio kako onaj koji žali bilo koga bez razloga gubi enormnu količinu energije na tako nešto a da od toga nema ama baš nikakve koristi.

Vernici su osobe koje imaju apsolutno poverenje u činjenicu da se sve što se dešava - dešava božjom voljom; i šta god da ih zadesi - božje je određenje.
Apsurdna tvrdnja. Sve se dešava našom voljom i spletom okolnosti, Bog nam je dao slobodu izbora, ništa Bog unaprijed ne određuje. Sve je u našim rukama, A Bog je tu da nam pomogne. Pomaže ako spoznamo svoju bit i Njega u svojoj duši.

Cuvaj se i Bog te cuva a ako se sam neces cuvati ni Bog te nece cuvati...

Ono što meni ovde nije jasno je da li je reč o žaljenju ili kajanju. Imala sam dojam da se govori o žaljenju, ali kako više čitam, sve mi se više čini da se zapravo polemiše o potrebi i svrsishodnosti kajanja, a o tome sam već mnogo pisala na temi o ispovestima. Moj stav je da je kajanje nepotrebno i ne kajem se ni zbog čega što sam učinila. Sve sam birala sama i sve su odluke i izbori bili moji, tako da na kajanje nemam pravo a i ne osećam ga.

Ali ako govorimo o žaljenju, onda je to (bar za mene) nešto sasvim drugo. Žaliti možemo za onim divnim cipelama koje su se prodale, haljinom koju smo nekada imali, divnim trenucima koji su prošli, dragim ljudima koji su otišli, kao i zbog velikog broja gladnih i siromašnih ili bolesnih na planeti, napuštenog mačeta ili deteta koje plače........ Spisak ide u nedogled. Dakle, žaljenje povezujem sa "žao mi je jer", a ne sa "kajem se jer". Više me asocira na tugu, nego na grižu savesti. Za razliku od ovog drugog, tuga mi je dobro poznata... *

I ja sam ponesto zbunjena uvodnim postom. Naime, meni se ne cini da se radi o kajanju sto bi podrazumijevalo shvacanje nekih nasih krivih postupaka i preuzimanje odgovornosti za iste. Vise mi se cini kao da se radi o samosazaljevanju...a to bas i nema neku vrijednost... Mislim...tako se doima iz uvodnog posta...

I ja shvatio tako.

Nisam osetila ljutnju.
A kad god nešto činim, prosto činim. Nikada nemam očekivanja željenih ishoda... *