ne znam da li je pravo mesto....
sta mislite o odnosima roditelja k deci?
smo mi uvek i uvek cemo ostati mali(deca) za njih?
sta vas nervira u njihovom ponasanju?
ima li preterane posesivnosti?
za oca i tu i tamo....
volim svoju mater kao i svi sinovi al neki put mi dodje da je zadavim
da li njihivo ponasanje(majka k sinu uglavnom jer obicno to otac ostavi majki-supruzi za brigu)utice na kasnije razvijanje muskarca kao sto ocevo ponasanje moze uticati na kcer?
grese li davajuci isuvise ljubavi cineci nas jakim itekako jakim a negde i za nesto slabim...?
Neki put se moze doci i do zakljucka da su roditelji(pogotovo majka)krivi za ono sto jesmo danas i to u svim pogledima;;ili je to sopstvena neodgovornost pomesana sa sentimentalnoscu koja nam je genima i edukovanjem data....
sto mislite o svemu tome?

Mislim da ide na pdf obitelj ili psihologija.

A toliko pitanja si postavio, a ja žurim.

Ako se povremeno na njih ljutimo, ne znači da ih ne volimo. Važno je do odrasle dobi uspostaviti jedan pošten odnos bez sebične posesivnosti koja se zna pojaviti i koju često brkamo s ljubavlju.

I jako važno, ne treba nikad zaboraviti da su nam samim time što su nam rodili omogućili da iskušamo ovaj život koji živimo. Znam da neki roditelji rade ogromne štete svojoj djeci raznim oblicima zlostavljanja, zanemarivanja, manipulacije itd, no kad djeca jednom odrastu trebala bi sve to staviti nekako ad acta ma kako bolno bilo i preuzeti odgovornost za svoj daljnji život. Poznajem naime ljude koji do duboke starosti kukaju kako su ih starci ovako ili onako upropastili, a to što posljednjih desetljeća nisu sami ništa učinili po tom pitanju naprosto ne žele vidjeti.

i tu je bas osnosvo pitanje:ako su nam dali zivot nemaju pravo dirigovati njime....
odatle i posesivnost pojedinih(majki pogotovo),uvek znaju sta je bolje za nas ne misleci i ne obaziruci se da mi to ne zelimo i da nismo "ona","on",da imamo druge snove i zelje...
pa tom preteranom"brigom" nas ne pustaju ici dalje kroz zivot vec hoce da nas zadrze us sebe ni ne sumnjajuci da nam time cine suprotno od dobrog...
neke sigurno umeju i reci"a preca ti zena no ja",ili"ti bi za druge sve ucinio a za mene nista,kod tebe kad ostarim ne bih ni leba imala"....
E sada postoji i pasivnost i nista neraditi vec prebaciti svu odgovornost na starce a ti isti starci nikada nisu pustili svoje cedo da hoda svojim nogama...
godinama uce decu necemu i kad se deca osveste onda im kazu da nije tako kako su ih ucili ...

temu sam premjestila na obitelj

Mislim da bi bilo dobro malo dopuniti naslov - recimo odnos roditelja prema djeci ili nešto slično, ovako me asocira na spolni odnos. A tema nije loša.

pa..to šta si ti napisa,meni djeluje ka opis nekakve posesivne majke,kojih je nažalost dosta u svijetu. Jako je teško biti mama, kad sam i sama to postala neke su mi stvari jasnije a i zastrašujuće. Nema tolike ljubavi na svijetu ka šta je ljubav majke prema djetetu, i tu se stvaraju problemi jer se dosta mama ne može natjerati da puste svoje kćeri/sinove od sebe i da ih se pusti da rade sa svojim životom što žele. Ja ću dat sve od sebe da ne budem posesivna kad mi sin odraste. I da mu ne kvocam na ženu
to mi je najgore.
Sjećam se, ja i mama imali smo žestoku,možda najžešću svađu u životu baš par dana prije no što sam ostala trudna. U vezi mog muža. Ja sam s njim tada bila samo 4 mjeseca u vezi a preselila sam se na Brač i tamo radila da bi mu bila bliže. Mojoj mami to nije bilo pravo, stvar je počela bezazleno da bi se nastavila u eksploziju uvreda i suza, jer je ona tvrdila da naša ljubav nije ljubav nego zajebancija, i da nam veza nije ozbiljna te da šta ja radim na Braču kad sam mogla ić na lito radit kod nje u Bašku Vodu.. Ja sam joj rekla da ne želim bit odvojena od momka 4,5 miseci jer će nam veza ić u k*** na što je ona rekla "a neš ti veze, danas jesi sutra nisi" i nikako joj nisam mogla objasnit da je stvar sa mnom i njim ozbiljna... Tada je ona rekla u svađi slavnu rečenicu "JA SAN TE RODILA GUDO JEDNA" a ja sam njoj rekla "AKO SI ME RODILA TO NE ZNAČI DA ME POSJEDUJEŠ, JA IMAM SVOJ ŽIVOT I SVOJE IZBORE,ODRASLA SAM I POMIRI SE S TIM DA JA MIRA VOLIM". i poklopila joj. Pomirile smo se već isti dan, jer je ona nazvala ,i smirenim glasom mi se ispričala.
To je samo jedan tipičan primjer svađe između djeteta i roditelja,i te riječi koje sam joj rekla i ona meni najčešće se upotrebljavaju. Majke boli kad misle da im dijete radi pogrešan izbor i ne mogu odolit da mu ne prigovore, a u svađi se često kažu i bolne stvari. Toga će uvik bit. Moje je mišljenje da se roditelj ima pravo umiješati u djetetov život ako je npr u pitanju droga, i njoj slične stvari ali ma koliko to bolno bilo,za sve ostalo dijete treba pustit da radi što želi, jer se na greškama uči. štiteći dijete cijelog života zapravo mu radiš loše a ne dobro.