VREME...

Vreme:

Vreme ne teče kontinuirano, kao što mi mislimo. To što smo uzeli jedan dan i podelili ga na 24 sata od po 60 minuta od po 60 sekundi i onda svaki drugi posmatrali po uzoru na njega, zaista nije dovoljno da bismo mogli da tvrdimo da je to istina. Nije dan uvek iste dužine i posebno ne za sve ljude.
Jedan dan sreće svakako traje mnogo kraće od jednog dana tuge, jedan dan ljubavi od jednog dana usamljenosti ili patnje. Čak i u jednom istom danu imamo sate, ili čak trenutke koji različito traju iako bi, po opštoj podeli, trebali da budu istovetni. Ponekad, čak, uletimo u trenutke zaustavljenog vremena, to su uvek ekstremni trenuci, časovi kada neko osećanje dostigne svoj maksimum, pozitivan ili negativan. Ono nas jednostavno zarobi u sebe, produžava određeni trenutak do u beskonačnost. Časovi čekanja uvek traju duže od časova ostvarenja – da li je čovek jači kao biće kada iščekuje nego kada dobija? Ili je najjači kada daje od sebe, dobrovoljno, i više nego što mora, ne tražeći ništa zauzvrat?
Postoje dani koji nam naiđu iako im nije vreme – dani koji su se već zbili, ili koji tek treba da se dese. To su dani kada smo, bez nekog jasnog razloga, sputani, kada nam ništa ne ide, kada naše reči pogrešno tumače, kao i naše postupke. To je zato jer dolaze u pogrešnom trenutku, onda kada im nije vreme, prerano ili prekasno.
A postoji i sasvim očigledan dokaz da vreme nije ono što mi mislimo. Naučnici kažu da u toku jedne noći sanjamo samo 4 – 5 minuta. Dakle, u realnom vremenu, onom koje merimo časovnikom, svi snovi jedne noći ne bi trebali da zajedno traju više od 5 minuta. Međutim, naši snovi često traju celu noć, čak premaše trajanje jedne noći, pa kako to objasniti? Da li pretpostaviti da u snu traje neko drugo, ili drugačije vreme od ovog koje trošimo na javi? Da li mi to u snu trošimo neko drugo, ili čak nečije tuđe vreme? Ili da je svo vreme takvo, diskontinuirano, subjektivno umesto objektivno, promenljivo umesto konstantno?
Problem svih ovih pretpostavki leži u samoj prirodi ljudskog bića. Sve navedeno možemo samo intuitivno naslutiti, a ne i realno dokazati ili pokazati drugima. A čovek je bolesno realno biće, toliko duboko u realnosti, da je u intuitivno davno prestao da veruje. Toliko zaokupljen realnim problemima, da za maštu, osećaj ili naslućivanje odavno nema vremena. Čovek više ništa ne voli da nasluti, želi sve nacrtano, obojeno i sa dodatnim objašnjenjem o tome šta je autor želeo da kaže.
I na taj način sve uporno i uspešno upropaštava, čak i najlepša osećanja, kao što je zauvek nedefinisana ljubav. Ne može se zapravo voleti ako je čovek previše realan. Realisti, dakle velika većina ljudi, sami su sebe osudili na život bez osećanja, ili, ako tako više volite, na život sa plagijatom osećanja, kojim se zadovoljavaju, jer je u skladu sa njihovim tempom života, ne traži mnogo truda, ni previše mašte.
Nije li to tužno?


*

Eto, moja mala elaboracija o vremenu od pre nekoliko godina...

Mislila sam da bismo se mogli fokusirati na SADA, ovaj trenutak i da li je zaista jedino što postoji???... *

Meni vrijeme nikad nije teklo "normalno", ne čini to ni sada. Jako si lijepo to elaborirala, draga zvezdo

Hvala ti PUNO, Svjetloisjena!!! *

Tužno je to.
Zato ja volim crno-bjele slike od Valleja.

zvezda je napisao/la:

Hvala ti PUNO, Svjetloisjena!!! *

... *

lijep clanak...
zanimljivo je pitanje,koliko smo u stanju kontrolirati sadašnji trenutak?zapravo je sve jedan jedini trenutak kojem mi kroz svoju percepciju dajemo dužinu vremena.što opet povlači za
sobom da osjećaji odredjuju vrijeme.naravno ako se tako
gleda na to.
e sada,kada smo tužni vrijeme traje sporo,kada smo veseli
dugo.znači poanta je da se trebamo osjećati što više tužno
da bi nam život duže trajao!šalim se naravno,no zanimljiv
pogled na teoriju vremena...


znači sreća je u formuli vremena htjeli mi to ili ne,no naći sreću ,konstantnu sreću u životu jedna je druga priča koja iziskuje
puno više truda a i vremena nego jedan jedini trenutak...

Čini se da naš subjektivni osjećaj za protok vremena ovisi i o fiziološkim procesima u našem tijelu. Sjećam se kako sam u planinarskoj školi prolazila neke speleološke vježbe i pritom smo nailazili na špiljske životinjice. Jedna od njih bila je stonoga koja se nevjerojatno spotro kretala. Instruktor nam je rekao da stonoga u tom hladnom ambijentu živi nekoliko puta duže nego u normalnim uvjetima. Ja sam dugo poslije razmišljala o toj činjenici i došla do zaključka da ta usporena stonoga nema nikakvu prednost pred svojom vršnjakinjom na toplom suncu vani jer subjektivno naprosto proživljava svoj život kao i ona vani, naše ljudsko astronomsko ili kakvo već mjerenje vremena njoj ništa ne znači. Tako i tuga i depresija usporavaju subjektivni doživljaj protoka vremena kod ljudi, vjerojatno zaustavljanjem lučenja serotonina ili još nečim...

Vrijeme je u osnovi uzročna misao ( i/ili konsideracija ) da prostor i čestice traju. ( ritam njihovog trajanja je ono što mi mjerimo sa satovima i sa gibanjem svemirskih tijela ).

Prividnost vremena proizlazi zbog promjene u položaju čestica u prostoru.

Promjenjivost je prvobitna manifestacija vremena.

PS : Jako dobar tekst , šta više odličan , čista petica , baš sam ga za guštom i pažnjom pročitao.

Hvala...

Vreme je među najčudnijim pojavama sa kojima se susrećemo... I upravo zato jer smo ga tako hrabro podelili i izmerili, nešto u celoj toj priči ne štima... Za sve servirane stvari trebamo se zapitati ko nam ih servira i zašto... Kada na Zemlji ne bi bilo ljudi i kada bi ptica sletela na neko drvo i upitala ga: "Koje je vreme", drvo bi zaista moglo da joj da samo jedan odgovor: "Vreme je SADAŠNJE"... Toliko o tome čija je tvorevina vreme... *

hmm...vrlo zanimljivo...

Hmmm... Hvala... *

zvezda je napisao/la:

"Vreme je SADAŠNJE"... Toliko o tome čija je tvorevina vreme... *

sadašnje vrijeme: vrijeme koje je sada i postaje prošlost onako brzo kako ga se promatra. Taj se termin slobodno primjenjuje i na upravo postojeću okolinu.

mala napomena : pošto pričamo o vremenu i percepciji istog mali naglasak na ovaj dio rečenice : "kako ga se promatra".

Napisat ću svoje mišljenje.

Vrijeme nam ''sporije'' prolazi kada baš mislimo o tome, a kada ne mislimo, tada ga nismo niti svjesni pa nam se čini kako je ''preletjelo''...
Zato dok smo tužni često razmišljamo o uzroku svoje tuge i želimo da to što prije prođe. Dakle na neki način razmišljamo o vremenu u tom trenu.
A za vrijeme sreće uživamo u trenucima u kojima se nalazimo tog trena pa ne razmišljamo o vremenu. No ako tada počnemo, opet nam se vrijeme ''uspori''.

To je zanimljiv efekt.

Moje je mišljenje, da nama ne bi bilo vreme toliko važno, da ne bismo bili "pokvarljiva" roba. Znači staramo se i umremo. Ako se ne bi starali i umirali od bolesti, mogli bismo večno živjeti i vreme nama ne bi bilo opšte važno.

Druga mi je teorija, da naše podrazumevanje vremena bazira na našom pamčenju. Jer mi se u stvari samo sečamo prošlosti ali vreme prošlosti više ne postoji. Pa se postavlja pitanje, kako bi ljudi podrazumjevali vreme, ako se ne bi sečali prošlosti. Recimo netko ti danas izbriše sečanje na prošlost, znači orientacija za vreme samo su ti tvoje godine i ništa više. Znači vreme se sastoji iz nebroj trenutaka, SADA.

Vrijeme je relativno.
Gurni prst u vatru i sekunde se cine kao sati, a odvedi dobrog komada doma sati traju ko sekunde

Pričaj mi o tome...

Prvo da zaista čestitam ZVEZDI na izboru teme!

A bez obzira što je moja opsesija pored matematike i kabala i što se i u jednoj i drugoj oblasti vreme sasvim drugačije posmatra i vrlo precizno definiše uzeću sebi za pravo da i ja napišem nešto o vremenu mimo matematičkih pojmova i kabalističko-ezoterijskih "aksioma"...


''Najvelinčanstveniji dar života nije ono što većina misli : ljubav ili zdravlje. Nije ni bogatstvo ni uspjeh ni moć ni slava.

''Najvelinčanstveniji dar života je Vreme.''

''Vreme je Iluzija koje ne postoji u Stvarnosti. Ono je velika magija i zbog toga najvelinčanstveniji dar života…jer koristeći ovu magiju sa poštovanjem i svetošću, svaki drugi dar života može postati tvoj. U stvari, jedino vreme omogućuje da iskusiš postojanja drugih darova.

''I na taj način vidiš da kako ono Što Nije (Vreme), može da učini ono Što Jest (Život), tako značajnim, uzbudljivim i radosnim. Ovo jeste paradoks, ali zar život sam po sebi nije paradoks?

''Zbog toga, ne dopusti da izgubiš ni jedan trenutak…nikad nemoj sjediti samo “ubijajući vreme”, ne dopusti da vreme pored tebe prolazi neopaženo…ne čekaj više da pokreneš neki važan zadatak…pogotovo ne dopusti da ne poduzimaš ništa u vezi s onim za čim žudiš.

Društvo oko nas nije smetnja - smetnja je "društvo" u nama!

No, vreme kao takvo ima i svoje zamke iako je iluzija.

Najveća zamka je NADA.
Nada je rasprodaja dragocjenog vremena. Biće bolje, zar ne? Trenutno mi nije dobro, ali... To "ali" je podrška da jednu grešku zamijenim drugom i da prividom promjene maskiram kontinuitet nesigurnosti. Danas ne mogu da živim sebe, od jutros mi ništa ne polazi za rukom, ali... glasno kažem "ali" i odjednom, volšebno, nova NADA zablista na horizontu samozavaravanja. Nada mi uliva snagu bez da mi otvara oči. Rješenje problema odgađam za sutra, nastavljajući da odlaganjem taj isti problem produbljujem, širim, energiziram.

Time samo „ubijam Svoje vrijeme“ dok se istovremeno hranim sitnim iluzijama vremena drugih ljudi...

Kad god se poistovjećujemo sa situacijom u kojoj se nalazimo, mi smo „zarobljeni“ u vremenu - ili se sjećamo životnih iskustava, ili ih planiramo. No jedno je sigurno: možemo da živimo jedino SADA. Život je sada; ne "juče", ne "sutra". Ako si vezan za ono što se dogodilo, nisi živ. Nisi živ ni ako misliš o onom što se još uvek nije dogodilo. Ako si u prošlosti, ti si sentimentalni leš, a ako si u budućnosti, ti si mrtvac koji se nada. "Sada" je jedini egzistencijalni trenutak. Juče" je smrt, "sutra" takođe.

Živi „Sada“!

''Ključ Života je svjesno strukturiranje “svog vremena”. S tim, možemo dostići sve što smo ikad željeli.

Kada vrijeme istekne, tek tada shvaćamo njegovu značajnu vrijednost. Vrijednost svakog dana, svakog sata, svake minute je tada zaprepašćujuće očita.
I tada se zapitamo kako smo si ikad dopustili da nam toliko vremena jednostavno «pobjegne». Na žalost, ova pitanja postavljamo sebi uglavnom kad izgubimo dragu nam osobu, a tada je kasno za bilo kakva pitanja.

Zato koristi vrijeme korisno. Uzmi sve vrijeme koje ti je potrebno za Ljubav…uzmi sve vrijeme koje ti je potrebno da bi donio svijetlost, toplinu i ozdravljenje u živote oko sebe.

''Uzmi si vremena da voliš drage osobe, da kažeš i učiniš male stvari koje unose ogromne promjene u živote tvojih voljenih i uzmi si vremena kada ćeš bit sa onim svojim unutarnjim Ja, i povezan sa Biti i Izvorom cijeloga Života. Ovo nije ono što se čini kao gubljenje vremena…već je ovo, ono čime vrijeme dobiva na značaju.

I nemojmo “gubiti vreme” razmišljajući o njegovom trajanju.

Vreme je presporo za one koji čekaju, prebrzo za one koji se boje, predugo za one koji tuguju, prekratko za one koji se raduju, ali za LJUBAV vreme je VJEČNOST.....

@kirone, hvala na ovako dobrom komentaru (nadovezivanju) na moju temu. Odličan je!!!

Pa, dakle...

"Najveća zamka je NADA.
Nada je rasprodaja dragocjenog vremena."
Sa ovim se u potpunosti slažem. Nada nas drži fiksirane za neki potencijalni budući trenutak, koji se vrlo moguće nikada neće ni desiti. I sve dok smo mentalno u tom mogućem budućem trenutku, to nam onemogućava da budemo sasvim prisutni SADA. Ako gledate u horizont, verovatno ćete se spoticati o kamenje na putu... Isto tako i ako gledate preko ramena...

"Juče" je smrt, "sutra" takođe."
U juče nas više odavno nema, a sutra je beskrajno neizvesno po samoj svojoj prirodi u večito rastrzano između bezbroj alternativnih sutra, koji svi imaju šanse da se dese, a biramo ih svojim trenutnim postupcima...

"Uzmi sve vrijeme koje ti je potrebno za Ljubav…"
Na žalost, previše često istinski bitne stvari odlažemo za neko neizvesno "kasnije", da bismo se pozabavili onim neodložnim, gorućim problemima i brigama... Pa, prva briga svakome treba da bude briga o sebi, restruktuiranje sebe posle čega će se moći istinski posvetiti i drugima. Ko ima nered u svojoj glavi, ne može uspostavljati red u tuđoj.

"Vreme je presporo za one koji čekaju, prebrzo za one koji se boje, predugo za one koji tuguju, prekratko za one koji se raduju, ali za LJUBAV vreme je VJEČNOST....."
Ovo prosto kopiram, jer mi se TAAKOO dopada...

Evo još na ovu temu...

*Trenuci*

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim,
pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više se planina popeo, više reka preplivao.
Išao bih na mesta na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda, imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
svaki minut svog života: imao sam, jasno, i časova radosti.
Ali, kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo dobrim trenucima.

Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo.
Nemoj propuštati SADA.

Ja sam bio od onih što nikada nigde nisu išli beztoplomera, termomera, kišobrana i padobrana;
Kad bih mogao opet da živim, lakši bih putovao.

Kad bih mogao ponovo da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci vrteo, više sutona posmatrao
i sa više se dece igrao.

Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem.


H. L. Borhes

*

Naišao sam na zanimljivo mišljenje : vremenom, kao pojmom, se služi na
razne na razne načine i u razne svrhe ali vrijeme nema definicije.
Šta je vrijeme ?

“...vrijeme nije apsolutno definirano
vec postoji nerazdvojiva veza izmedu
vremena i brzine signala.
...Pet tjedana nakon ove spoznaje kompletirao
sam specijalnu teoriju relativnosti. ”
Albert
Einstein, 1922.

Nemam šta drugo dodati osim da je vrijeme dogovoreni parametar s kojim
smo u stvari ograničeni kako u mehaničkim tako i u osjećajnim
okolnostima.....

*

vrijeme nepostoji..mi smo ga zamislili i sami sobom manipulirali da bismo dobili sliku o vremenu...