Početna stranicaPortalFAQPretraľnikRegistracijaLogin

Share | 
 

 Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom)

Prethodna tema Sljedeća tema Go down 
Autor/icaPoruka
Pohotni Jarac
Riba


Male
Taurus Rat
Broj postova : 122
Age : 44
Location : Beograd
Registration date : 12.03.2010

PostajNaslov: Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom)   pet oľu 12, 2010 1:16 pm

Pozdrav svima! Ovo je moje prvo pojavljivanje na ovom forumu. Predstavio bih knjigu koja je mene promenila... u smislu da sam se menjao dok sam je pisao...



Naslov knjige: Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom)
Autor: Dorijan Nuaj
Izdavač i godina izdanja: Ukronija, Beograd, 2008
Tiraž: 500 primeraka
Obim: 250 stranica, mek povez, latinica
ena 5 eur + poštanski troškovi

Knjiga se može nabaviti u većini beogradskih knjižara ili kontaktiranjem autora putem mejla
dorijan.nuaj@gmail.com

odnosno izdavača na
ukronija@gmail.com

O knjizi:

Već sama formulacija "ugovor sa đavolom" deluje suviše vulgarno i profano, ali sve što je profano u sebi ima dozu sujeverja koje je ipak bazirano na nekakvom (ili nekadašnjem) verovanju. Ono što sada deluje profano nekada je bilo sveto, a sve što je sveto uvek je vezano za nekakvu misteriju, kult, koji podrazumeva određenu tradiciju, odnosno inicijaciju. Stoga sam izraz "ugovor sa đavolom", ma koliko danas, kada svaki "normalan" i "civilizovan" čovek ne veruje u đavola, deluje otrcano, holivudski i kriminalno, ima mnogo dublji smisao nego što na prvi pogled izgleda. Na kraju, sve ima neki "dublji smisao", čak i smešne ili otrcane kovanice, termini, predstave, izreke i fraze; sve su to verbalni ostaci ili survivali nekadašnjih posvećenja, misterija, mitoloških istina ili životnih spoznaja. E pa, jedna od njih je i izraz "ugovor sa đavolom". Ugovor sa đavolom predstavlja ugovor ili pakt, trgovinu čoveka sa silama tame, nečim demonskim i moćnim, u cilju sticanja određene moći za života, makar ovaj bio neprirodno dug ili beznadežno kratak. Kao protivuslugu čovek đavolu daruje svoju dušu, tj. voljno pristaje da nakon sopstvene smrti svu svoju moć i svoje sopstvo utopi ili izgubi u kakofoniji demonskog entiteta. To gubljenje identiteta, popularno se zove "prodavanje duše" đavolu, s tim što taj izraz ima daleko širu primenu i refleksiju na društvene odnose. Time se često etiketiraju razni izdajnici ili oni koji zarad ličnih interesa odstupaju od određenog morala i sl. U najdubljem smislu izraz "ugovor sa đavolom" označava iskakanje pojedinca iz okvira koji su mu dodeljeni tradicijom i kulturom kojoj pripada, a što se ima platiti "neprirodnošću", "nenormalnošću", "izopačenošću", odnosno prelaskom u antivrednost, u negiranje principa tradicije i morala kojoj tzv. prodana duša poreklom pripada. Taj ugovor je uvek izraz želje ili frustracije, a ponekad i nužnosti (npr. čovek se "prodaje" đavolu i gubi svoju dušu ne bi li spasao ili zaštitio svoje bližnje ili nekog koga voli - altruistički motiv), ali svakako da je izraz velike hrabrosti (tj. ludosti, jer se, kako to kaže Alister Kroli, samo lud čovek može baviti tzv. crnom magijom). Ugovor sa đavolom je suprotstavljanje vlastitom kulturnom poreklu i identitetu, vaspitanju i tradiciji. Motiv koji tera čoveka, tj. "prodanu dušu", da se suprotstavi tako moćnim silama tradicije kojoj pripada je neverovatno jak.

Međutim, ovde je reč o sasvim drugačijem pristupu toj pogodbi. Moj slučaj "prodane duše" je jedinstven, u mnogo čemu paradoksalan. Ja kao potpisnik ovog alternativnog ugovora sa đavolom ništa ne dobijam zauzvrat, ali niti mu se pokoravam, niti mu se klanjam ili obožavam, mada uvek postoji opasnost da "pokleknem" ukoliko budem delovao gonjen željom za svim onim što đavolska moć može da pruži čoveku, mladom čoveku, današnjem mladom čoveku.. U tom slučaju sve bi se pretvorilo u klasičan, rekao bih već tradicionalan ugovor kakav su potpisivali magijski kriminalci opisani u pojedinim klasičnim delima. Čovek više ne mora da veruje u đavola. Čak i ateista može potpisati ugovor. U tom slučaju, za njega je đavo je samo ideja. Međutim, bilo bi glupo i naivno pomisliti da ideje ne nose sa sobom određeni kvant moći, blaženstva ili prokletstva. Upravo su ideje daleko moćniji pokretači istorije i ljudi od bilo kog božanskog ili demonskog entiteta. U entitete čovek može da veruje ili ne, ali ideje suptilnije osvajaju umove. Uvek postoji opasnost da neko ko potpiše ovu vrstu ugovora sa đavolom stvarno poveruje kako su zlodela koja čini zapravo dobra i u ime dobra. Ne, dela učinjena uz pomoć dijabolične sile uvek su zla.

U ovom slučaju, ja jesam potpisnik ugovora, ali time nisam prodao svoju dušu, samim tim što sam voljno, svesno pristao da služim đavolu a da u zamenu ne tražim ništa, jer ako budem tražio moja volja biće poništena. Isto tako ne smem ni da uzgajam iluziju da to činim iz nekog razloga koji za svoju krajnju konsekvencu ima nešto pozitivno. Ne, ja svesno, namerno činim zlo, znajući da je to što činim zlo i da pritom ništa za sebe ne tražim, niti koristim demonske potencijale za namicanje sopstvenih interesa ili pribavljanja objekata žudnje. Ugovorom potpisujem savezništvo sa đavolom; to je savez: on želi zlo, ja želim zlo - mi smo prirodni saveznici; ja mu nisam štovatelj, podanik; ne, mi smo saveznici. U toj vrsti ugovora jedino je sa moje strane neophodno održavati svesnost o suštinskoj ravnodušnosti prema vlastitim delima: pa šta, ona su zla - šta se to mene tiče!? Ja sam puki posmatrač sa strane. Podaništvo đavolu ili bilo kom drugom bogu znači ubeđenost u ispravnost vlastitih dela sa pozicija neke univerzalne Pravde (ah, svi su ljudi u suštini dobri) ili najvišeg Dobra (ah, đavo je u suštini dobar). Verovanje u takvu Pravdu i u takvo Dobro implicira postojanje njihovih suprotnosti. Kako nikada ništa pouzdano ne možemo tvrditi o posledicama svojih dela, u smislu da li se one približavaju idealu univerzalnog Dobra ili Zla, jer nam uvek nedostaje sveobuhvatnost pogleda na sve moguće posledice svakog našeg akta, tako nikada nismo sigurni "za koga" zapravo radimo. Zato je održavanje distance spram naših dela u korelaciji sa neverovanjem u Boga i đavola, u principe Dobra i Zla. Potpisnik navedenog ugovora sa đavolom nalazi se u apsurdnoj situaciji tako što sa nekim ili nečim u šta ili u koga ne veruje (dakle, za njega ne postoji) potpiše savez protiv nečeg ili nekog u kojeg opet ne veruje, i da se potpisanog dosledno i besprekorno drži, a da zauzvrat ne dobije ništa, i uz opasnost da postane totalni idiot! Za tako nešto čovek mora biti zaista lud. Ali zar ludost nije preduslov bavljenja "crnom magijom", što na neki način "ugovor sa đavolom" zaista jeste? Ugovor sa đavolom o kojem govorim, sam po sebi, isključuje mogućnost da ga potpišu oni koji veruju u Boga i đavola. Za one koji štuju Boga ovakva ideja je bogohulna. Oni koji veruju u đavola ionako potpisuju onu prvu, standardnu, "tradicionalnu" vrstu ugovora u okviru kojeg uživaju neke privilegije. U mom slučaju ja ništa ne dobijam, čak nalazim se u opasnosti da izgubim sve, pa i sebe, a ipak treba da se povinujem tačkama ugovora.

Načelo sveta u kome postojimo je Haos. Postojanje u takvom svetu nužno znači uništenje na kraju procesa postojanja koje je svedeno na duž, ove ili one centimetraže, duž određenu sa dva momenta: momentom rađanja i momentom smrti. Pošto Haos rezultira Destrukcijom, čovek, da bi bio u skladu sa Prirodom mora postati Destrukcija. Biti Destrukcija ne znači samo biti destruktivan. Ja govorim o Destrukciji kao stanju svesti. Upotrebljavajući tradicionalne izraze rekao bih da je stvar u sledećem: biti Zlo, a ne zao. Biti samo zao podrazumeva posedovanje određenih motiva koji pokreću na delovanje. Međutim, čisto Zlo deluje zbog same svoje prirode koja je bezuzročno aktivna. Biti Zlo kao stanje svesti znači biti "čist", besprekoran i uzvišen. Hermes otprilike kaže: "Kako je gore, tako je i dole." Ja dodajem, "ali dole nije isto kao i gore"- stoga uvek budi gore, ne na nekakvim nebesima, nego u ekstremu principa. Budi Zlo, savršeno i besprekorno Zlo. Osovina točka zla je jedina tačka uporišta, luč u beskrajnoj tami.

Misija ove knjige je ambiciozno i kratko rečeno: iniciranje Božanske Revolucije Katastrofe, i to one katastrofe koja se sama sebi podsmeva jer zna da nema protivnika. Baš zato što je katastrofa izvesna ova knjiga je i propoveda. Najprizemnije rečeno, Revolucija katastrofe znači svrgavanje aktuelnog Gospoda Boga, Velikog Arhitekte, i postavljanje "Palog anđela" i njegove "neveste" na božanski presto. Broj Jedan pretvaramo u Dvojku. Uzdizanje "palih" vodi kroz katastrofu i rezultira njihovim preobražajem. Da bi se to desilo potrebno je prvo uspostaviti tiraniju Revolucije koja će u svojoj silnoj aroganciji izazvati anonimne sile koje stoje i nad samim Bogom. Da bi sprečile propast sveta, anonimne sile koje prozivam, intervenisaće tako što će najzad uravnotežiti muški i ženski princip, što bi imalo za posledicu njihovu korenitu izmenu u oblik ili načelo koje je nama sada nezamislivo. Ta intervecija je nužna, jer svet u kome preovladava samo jedan princip nije više realan svet; intervencija anonimnih sila biće uperena protiv pobedničkog kulta Zemlje i analognih principa i vrednosti, što će značiti preobražaj novoustoličenih u drugačiji kvalitet i započinjanje sasvim novog eona i novog sveta. Ecce Geburah! Revolucija deli čovečanstvo na tri dela: tabor ništavila (XIII Smrt), involucijski dijabolični tabor (XV Đavo) i evolutivni božanski tabor (XIV Umerenost ili Veština). Revolucionar, potpisnik ugovora je Luda 0, ali i XII Obešeni čovek u njegovoj izopačenosti i usmerenosti kontra univerzumu. Kao usamljenički, gotovo asketski aspekt njegove individualnosti i samosvojnosti korespondira IX Pustinjak. U manipulativnom i operativnom smislu revolucionar je I Magus. Njegov modus operandi, put kroz panseksualno iskušenje jeste XI Strast/Snaga, dok suštinsku nedodirljivost i nepomućenost jasnoće magistralnosti kroz tamu oslikava simbolizam karte XVIII Mesec. Njegova vizija je XIX Sunce a doktrina X Točak, uvek fleksibilna i mobilna na rubovima a stamena i nepomična u središtu. Njegovo polje delovanja i projekcija je XXI Univerzum, njegov saveznik i usklađivač sa prirodnim tokovima je XX Eon/Strašni sud, ratnička bezobzirnost VII Kočija, dok je karta analogna samoj Revoluciji XVI Kula itd...

Put koji je ponuđen u knjizi predstavlja DESCENSUS AD INFEROS; put do svetlosti vodi kroz mrak, i ne samo do svetlosti već i do spoznaje sadejstva oba principa, tzv. Dobra i tzv. Zla. Siđite u središte Zemlje, iskušavanjem tame dosegnućete svetlost. Ipak, taj silazak nije tako jednostavan i zahteva rešenost i spremnost da se bude u redovima Revolucije katastrofe, a da bi neko postao Revolucionar prethodno mora nadvladati tamom. Tama je njegovo oružje, saveznik, skrovište, sluga i gospodar. U tami biće skrivan i moćan, a moćan je uvek i lovac. U lovu njegove sposobnosti i izdržljivost njegovog bića dolaze do izražaja, kroz ispite izazova sudbine. Tako se on izgrađuje u nepobedivu ratnu mašinu. Ali, prvo mora savladati strah. Strah lovca pretvara u lovinu. Ne govorim o nekom konkretnom strahu od neke konkretne stvari ili pojave; taj strah je normalan. Ja govorim o onom apstraktnom strahu od usuda. Kao dete Revolucije, sastavljen si od tame! Prihvati to kao aksiom o prirodi sopstva. Kao tama uvek ćeš prikupljati svetlost, pošto si kao takav najprivlačniji česticama luči; ti kao ponor i krajnje odredište života. Budi mračan usred svetlosti; sred tišine budi buka. Iz ništavila si proistekao, u ništavilo se vraćaš, ali ne kao ništa, nego kao Sve, a Sve je Haos. Svetlo je iluzija, varka vremena. Ti si nevremen. Spoznaja svetlosti koja sledi na kraju puta kroz tamu jeste spoznaja o sopstvenoj nevremenosti ili nadvremenosti. Zato je svetlost opsena jer je uslovljena kretanjem, a kretanje vremenom i prostorom. Tama, osim što je nevremena ona je i neprostorna. Davne 1995. godine, kada sam uobličavao ideje za pogled na svet iznesen u Revoluciji, nisam ni slutio da je taj spekulativni ogled umnogome predstavljao i kristalizaciju mog opredeljenja. Nazvao sam to "kreativnim nihilizmom", koncept delovanja zasnovan na negaciji negacije. Stajao sam usamljen u suprotstavljajućoj perspektivi spram sveta, spram svih učenja i doktrina, spram čovečanstva. Iskorak ka neljudskom posredstvom "panseksualnosti" otvorio je vrata ka novim sagledavanjima i razumevanju večnih tema. U knjizi sam krenuo od kosmologije, preko psihologije, religije, kulturologije, političke antropologije, istorije pa do ugovora sa đavolom kao krajnjom artikulacijom delotvornog nihilizma. Nihilizam kao akt kreativnog ništenja podrazumeva sveukupnu mobilizaciju negacijskih sila od strane posvećenika Revolucije. Potpisivanjem ugovora sa đavolom, ponuđenog na kraju ove knjige, nakon predočenog perioda pripreme, čitaocu se nudi mogućnost učestvovanja u inicijatičkom činu uključivanja u magijsku struju revolucionarnog delovanja. Ako nalazite sličnost ili ako se poistovećujete sa polaznim pretpostavkama kodeksa revolucionara koji ovde iznosim; ako imate veru u snagu svoje unutrašnje svetlosti, onda ste spremni da se zaogrnete neprobojnom tamom i potpišite ugovor sa tamnom stranom.....
[Vrh] Go down
Pohotni Jarac
Riba


Male
Taurus Rat
Broj postova : 122
Age : 44
Location : Beograd
Registration date : 12.03.2010

PostajNaslov: Re: Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom)   pet oľu 12, 2010 1:18 pm

Kodeks revolucionara - polazne pretpostavke - Posvećenik Revolucije Katastrofe je:

Teleološki frustriran ; u smislu da se oseća posebnim, izdvojenim, drugačijim, na neki način superiornijim od ostalih ljudi njegove sredine, te da oseća kako je njegova prava priroda inhibirana, iz nekog razloga sprečena da dođe do izražaja. On mora da bude svestan simptoma svoje genijalnosti koja dolazi do izražaja prvenstveno u širini i dubini njegovih interesovanja. Budući da je stalno zaokupljen sobom i svojim interesovanjima (nekako je centriran na sebe i na samoanalizu te na analizu predmeta svog interesovanja), njega takođe prožima osećaj kako je on predodređen, pozvan ili idealan za neku veliku čovečansku, kosmičku, istorijsku, božansku ili demonsku, altruističku ili kontraaltruističku životnu misiju kojoj bi se upotpunosti predao ali nema jasne vizije kakva je zapravo ta misija i šta bi on konkretno trebalo da radi. Drugim rečima, trebalo bi da pati od inkubacijske mesijanske frustracije, ako tako mogu da se izrazim. Nešto ga intenzivno mami, izaziva. Zna da bi trebalo nečemu celim svojim bićem da se posveti, ali ne zna tačno šta je to. On sluti, oseća, opipava, ali nema jasnu nedvosmislenu VIZIJU.

Neindentifikovan ; Nalazi se u hroničnoj krizi identiteta. Nema nikakvu referencu u društvenom okruženju sa kojom bi se upotpunosti, ontološki identifikovao. Ne oseća pripadnost nijednoj društvenoj grupaciji tipa nacija, etnos, rasa, klan, politička opcija, religija, kult, društveni pokret, a što podrazumeva i sve one fiktivne moduse identifikacije: levičar, nacionalista, liberal, teista, ateista, gnostik, agnostik itd. Čak i prema odrednici " čovek " ne oseća nešto posebno blisko, s obzirom na frustrirajuće nedostatnosti te forme. U suštini on nema nikakav referentni pojam ili pojavu sa kojom bi se identifikovao upotpunosti. Čak mu i sopstveno ime deluje smešno, groteskno, umetnuto, neadekvatno (naročito kada ga drugi izgovaraju). On bi se radije drugačije zvao, svakako u skladu sa onim što najdublje oseća kao svoju pravu prirodu, koja na žalost, nikako da dođe do izražaja, s obzirom na njegovu uskraćenost u sopstvenoj samospoznaji. Čak, njegovo vlastito ime može da zvuči nedostižno, jer ukoliko uporedi značenje imena koje nosi sa životom koji vodi lako može da uvidi veliku diskrepancu.

Konvertit ; Veoma rano počeo je da luta, da postavlja sudbinska i suštinska pitanja na koje je dobijao nekvalitetne odgovore, ili ih uopšte nije dobijao. Rano je počeo da se traži i da se obraća kosmičkim silama. Često je menjao svoja ideološka, verska i politička ubeđenja, tačnije zagrejavao se i hladio za razne političko-ideološke, filozofske, kulturne, verske, magijske ili mističke pravce, škole i sisteme. Svi su oni u približnoj meri privlačni ali i odbojni u svojoj nedostatnosti. Nijedan od njih nije celovit. Tako je vremenom on stekao određenu indiferentnost spram zavodljivosti ljudskih iskaza, prema svakoj školi mišljenja ili duhovnosti. Nijedna od tih škola nije mu pomogla da se on konačno zaokruži u svom stremljenju i delovanju. Sve su dale po malo, a to što su dale, s obzirom na njihovu međusobnu koliziju, nanosi više štete nego koristi. Na osnovu toga on nije mogao konačno da definiše, reorganizuje, spozna i usmeri sebe u pravcu koji bi celim bićem osećao kao ispravan. Tačnije, nijedna od tih škola nije mu pružila onu životnu privilegiju da ukviru njihovih korita on mirne duše sledi svoj put srca. Za tim putem on iskreno čezne. U međuvremenu, on ne veruje ni u šta.

Amoralan ; Kako se nije pronašao nigde, tj nijedna od svih mogućih doktrina koje su dopirale do njega, nije odgovarala onome šta on oseća kao svoju istinsku putanju, on stoga nije mogao da prihvati nikakav poseban etičko-moralni sistem koju te doktrine nose. Usled toga on čezne da prigrli neki moralni kodeks koji odgovara onom šta on duboko, ali nejasno oseća. Kako nema svoj identifikacioni orijentir, normalno je da nema ni morala, iako mu ovaj zaista nedostaje. On bi najradije izgradio sopstveni moralni kod jer mu njegova moralna praznina zaista teško pada, ali nema ideje vodilje, a snage bi možda i imao. On nema nikakav jasan uzor iz kojeg bi izveo samosvojnu, autohtonu i originalnu moralnost. Tuđa moralnost mu deluje plitko, primitivno ili pak nedostižno, dok on svoju nema a teži da je ima.

Obrazovan ; O svemu čega se dotakao, što je saznao na bilo koji način: iz literature, u interakciji sa drugima, u štampi itd., dobro je razmislio i izveo određene zaključke. Njegovo široko obrazovanje (uglavnom je samouk) plod je njegovih interesovanja i uloženog truda usmerenog ka istraživanju i ovladavanju određenim oblastima. Strastveno ga zanima istorija, religija, umetnost, dela poznatih i alternativnih mislioca i filozofa, mistika i pesnika, mitologija, okultizam, politika, psihologija, prirodne nauke. On traži odgovore na fundamentalna pitanja. Bavi se, ili pak pokušava da se bavi nekim vidom umetnosti: pisanje, slikanje i sl., pošto oseća snažnu stvaralačku potrebu.

Mizantrop ; Uglavnom ne nalazi prave ljude koji bi odgovarali njegovim interesovanjima, sa kojima bi on delio misli, iskustva ili čak preduzimao zajedničke akcije. Obično je njihov dijapazon interesovanja, mišljenja i delovanja znatno uži ili fokusiraniji od njegovog, a što ga na neki način frustrira i inhibira da se prema tim ljudima otvara, da bude iskren, pošto obično, pre ili kasnije, nailazi na zid nerazumevanja. Često ljudi ne mogu da ga prate, a kamo li da vode u toj igri, što njega navodi da bude introvertan iako je u suštini veoma komunikativan i elokventan. Iz tih razloga on oseća blag prezir prema ljudima i odvratnost spram ljudske ograničenosti. Njemu je tako neshvatljivo kako nekom može da bude dosadno. Fraze poput: "ubiti vreme" ili "dosada", u njemu izazivaju krajnje gađenje, a ljude kojima je uvek dosadno ukoliko nemaju društva ili koji besciljno gube vreme za njega su inferiorni. Za razliku od njih on je uvek aktivan. On duboko oseća protok vremena i na neki način žali zbog toga što dan traje samo 24 časa. Takođe, njegova težnja za društvom ne proizilazi iz dosade već iz želje da svoja intelektualna ili dostignuća druge prirode podeli sa drugima. On želi da podučava, ali takođe želi i da bude podučavan. Ljude koji se bave podučavanjem iz tako fundamentalnih oblasti svesti, kosmologije, metafizike, i to na kvalitetan način, koji bi odgovarao potrebama jednog tako prefinjenog uma, zaista je teško naći.

Disciplinovan ; Tokom svog samoukog obrazovanja stekao je veliku disciplinu, uvidevši sav značaj samokontrole, izgradivši tako zavidan nivo tzv radne navike. On ume da napravi listu prioriteta, šta je za njega važno, šta važnije, a šta je najvažnije. Predan je svojim namerama, istraživanju i učenju. Svestan je i preuzima odgovornost za svoje postupke. Apsolutno odbija bilo čije i bilo kakve tuđe uplive u svoj život za koji smatra da je isključivo u njegovoj nadležnosti i odgovornosti, zbog čega je spreman da snosi posledice. Povrh toga krase ga tzv čelični nervi, velika strpljivost, ambicija i sposobnost da sledi apstraktne ciljeve. Čime god da se bavio, u to je unosio celog sebe. Ukoliko se pronađe u idejama Revolucije, nema sumnje da će od njega biti dobar vojnik, da ne kažem vojskovođa. Prednost Revolucije Katastrofe nad ostalim zavereničkim, pobunjeničkim i revolucionarnim delovanjima ogleda se prvenstveno u apsolutno individualnom načinu akcije. Njene maršrute diktira svaki pojedinačni revolucionar - taj karakter nepomirljivog individualizma - u skladu sa vlastitom voljom. Specifičnost modusa "užeg revolucionarnog jezgra" jeste odsustvo bilo kakvog oblika organizovanosti onih koji tu pripadaju. Revolucionari su rasuti kao zvezde. Oni se čak međusobno i ne poznaju, a ako se ipak poznaju onda se ne prepoznaju, ali ne zbog toga što nisu u stanju da se međusobno prepoznaju kao pripadnici iste misije, već zato što to ne žele. Svako od njih želi da revolucionarnim tokovima upravlja na svoj način te u tu svrhu može nekog posvetiti, nekog juniora kojeg će podučavati, a što ne znači da taj junior jednom neće upotpunosti odbaciti učenje svog učitelja, ukoliko nađe za shodno. Sa druge strane on neće tražiti svoje revolucionarne kolege jer oni igraju neke druge uloge. Možda će ih i naći ali će ih deliti nepremostive prepreke i razlike.

Individualista ; Ova stavka je dobrim delom već izložena, tako da ću povodom toga izneti samo jednu, onu najosnovniju sentencu. Za vojnika užeg revolucionarnog jezgra "samoća duhovna dar je nebeski." To znači da on deluje isključivo samostalno, predano, strpljivo i krajnje diskretno, pa makar bio opštepoznata ličnost. On kao ličnost u tome nema nikakvu važnost, već se anonimnost odnosi na njegovo revolucionarno opredeljenje i delovanje. Revolucionar je praktično shizofrenik, ilegalac koji vodi dvostruki život. On mora biti spreman da donosi i poštuje sopstvene odluke jer su njegove odluke ujedno i smernice revolucionarnog delovanja. Kada se jednom opredeli za Revoluciju kao sveobuhvatan put, od tog momenta neće moći drugačije da živi osim u skladu sa svojim odlukama. To znači kako revolucionarni posvećenik ima odrešene ruke da Revoluciju usmerava po sopstvenom nahođenju, jer šta god činio to neće biti u koliziji sa delovanjem nekog drugog revolucionara. Odrešene ruke izraz su njegovog suvereniteta, individualnosti i autarkičnosti. Revolucionar deluje na osnovu svog ličnog kodeksa, fundamenta njegove moralnosti, koju je utemeljio čim se opredelio za Revoluciju, odnosno čim je uložio napore da prođe inicijacijska iskušenja i čim se usudio da potpiše revolucionarni Ugovor (o tome kasnije), a što predstavlja individualne radnje. Shodno tome, on oseća odbojnost prema organizovanom i grupnom obliku delovanja u ime nekog ideala ili božanstva, iako mimikrije radi, on može da im pripada, čak i da bude vođa, odnosno njihov osnivač, ako to smatra delotvornim. Svakako, on će jednom osetiti nepodnošljivu teskobu usamljenosti i to je krucijalan momenat, jer iz te usamljenosti nastaje potreba koja se ne može drugačije protumačiti osim kao imperativ da RED MORA DA POSTOJI. Revolucionarni Red čiji se kontinuitet niže po principu jedan-na-jedan. Revolucionar u tom smislu postaje frater superior revolucionarnom neofitu. Postaje njegov učitelj a ovaj njegov učenik. Učitelj je samo jedan i učenik je samo jedan. Nema nikakvg bočnog grananja niti viših struktura i hijerarhija. Ukoliko se to desi nema ništa od Revolucije. Tradicija dakle ide po principu jedan-na-jedan; izuzetno jedan-na-dva. I to je to.

Mimičar ; U smislu da je u stanju da se pretvara i glumi zarad ostvarenja svojih namera. On može da deluje i nasuprot svojih uverenja, vatreno i argumentovano da zastupa stanovište koje se dijametralno kosi sa njegovim vlastitim. Čak, u stanju je, ako smatra neophodnim, da ide i protiv svojih emocija. U oblicima ponašanja i govora beskrajno je inventivan.

Emotivno "nedodirljiv"; To ne znači kako je on lišen tzv ljudskih osećanja, naprotiv, on saoseća, on ume da voli, da bude privržen, da se gadi, da bude tužan, besan, da čezne, ali se ne prepušta tim osećanjima. Ne podleže im. On u dovoljno funkcionalnoj meri ume da ih kanališe. Zbog toga, on suštinski i ne može biti emotivno "povređen", uvređen, niti potresen zbivanjima oko sebe, što ne znači da je on neustrašiv ili kukavica. Ipak, bez obzira na to, on može biti iskren prijatelj, odan neprijatelj, veran muž, odnosno dobar otac, ali i ne trepnuvši, on može sve napustiti, pa i Revoluciju te naposletku i samoga sebe - ako tako odluči.

Fatalista ; Svestan je stalne i gotovo neposredne blizine beskraja, sudbine i smrti. To ga čini da bude suštinski nezainteresovan za svoju ali i za sudbinu svih onih koje zna, sa kojima je blizak, ili je pak u neprijateljskom, odnosno indiferentnom odnosu. Otud je on indiferentan spram relacija kao što su "uspeh", "neuspeh" i sl. On nije zainteresovan da spašava čovečanstvo, živote, ideju, niti ga zanimaju rezultati njegovog revolucionarnog rada ili uspeha čitave Revolucije. On je suštinski indiferentan, što predstavlja ugaoni kamen njegove neljudskosti, dehumanizovanosti.

Ambiciozan ; u smislu da teži moći ili se već nalazi u poziciji moći. Imati moć veoma je bitno revolucionarno postignuće, neophodno za opracionalizaciju revolucionarnih principa.

Realno nepoverljiv ;Ovo iz razloga, recimo, što ako bi potpuno usvojio, poglede iznesene u ovoj knjizi, on ništa ne bi bio u stanju da uradi povodom realizacije onoga što je usvojio i za šta se opredelio. Vernici-bez-zadrške su najnekreativnija, statična, dogmatska i strašljiva vrsta ljudi. Strašljivi su da se upuste u ono šta je njihova "biblija" odredila kao negativno ili o čemu se nije izjasnila. Nesposobni su da kreativno i delotvorno razviju ideju te funkcionalno nastave u pravcu osnovne intencije svog " prvog čoveka ", verovesnika, proroka, velikog šamana itd. Najgore je biti nečiji sledbenik do groba, naročito ukoliko je taj mrtav, odnosno volšebno iščeznuo iz ovog sveta. Ispravnije je slediti nekog do onog momenta kada ćemo biti u stanju da ne sledimo nikog. Da bi određena tradicija zdravo funkcionisala neophodna je, kao pokretač, zdrava sumnja. To je sumnja koja nikada ne miruje već uvek iznova iznalazi nove i drugačije načine da bi opravdala sebe i izvršila pritisak na onog ko sumnja, da preduzme određene korake ne bi li je odagnao pošto je njen efekat inhibirajuće podsticajan. Rezultat je napredak. Kada čovek jednom pobedi sve sumnje ili je kreten ili je usavršen u takvoj meri da više nije čovek te mu stoga nije neophodan nadčovečanski uzor. Sumnja u tom smislu igra ulogu pritiska koji primorava čoveka da produbljuje opsege doktrine povodom koje je ta sumnja u njemu i nastala. Ono što je ovom prilikom važno jeste da ova doktrinarna teorija ne bude ni odbačena niti totalno prihvaćena u glavi čitaoca. Ono što smatram najvažnijim jeste da neko, nekad, negde, usvoji način mišljenja iznesen u ovoj knjizi; ne moje postavke, izvedbe, zaključke, interpretacije, ciljeve, već samo način mišljenja. Sam taj korak jeste revolucionarni akt, čin Revolucije Katastrofe. To će svakako izroditi, od strane nekih drugih ljudi, nove doktrine u teorijskom i praktičnom aspektu, možda i dijametralno suprotne. No, nisu bitne doktrine, niti kakve akcije preduzimaju ili ne preduzimaju njihovi tvorci i sledbenici - bitno je raširiti način mišljenja. Ljudi, trgnite se. Mislite! Ako već morate da umrete, učinite to sa sopstvenom istinom na srcu i u glavi, a ne sa tuđim istinama. Da li je to bio mudar izbor, svrsishodan trud, otkriće vam se samo. U svetlu tuđih istina ništa vam neće biti otkriveno. Mislite, makar bilo uzalud. Vaša i samo vaša istina je jedino bogatstvo koje zaista možete da posedujete, koje je zaista vaše i koje vam niko ne može uzeti. Sve drugo je nebitno. Prilikom vaše smrti vaša istina ima dva izbora: ili da umre sa vama, ili da nastavi svoj život. To isključivo zavisi od vas.
[Vrh] Go down
Pohotni Jarac
Riba


Male
Taurus Rat
Broj postova : 122
Age : 44
Location : Beograd
Registration date : 12.03.2010

PostajNaslov: Re: Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom)   pet oľu 12, 2010 1:21 pm

POGLAVLJA

Prvo poglavlje: KOSMOLOGIJA
O prirodi univerzuma: univerzum kao haos. Svetlost kao uljez u svetu tame. Univerzum kao dijalektički dekadencijski proces sa ishodištem u entropiji. Ništavilo. Razvoj u funkciji destrukcije. Kosmos kao "svemir B". Odnos svetla i tame. Univerzum kao lanac ishrane. Iluzija poretka u svemiru.
Odabrani citati: Ishodište dijalektičkog procesa trajanja Univerzuma jeste njegovo samorazgrađivanje te nestajanje. Njegovi konstitutivni elementi teže međusobnom razlazu, "razdruživanju" i rastakanju celine koju zajednički tvore. Tvar teži povratku u njeno početno nedelatno stanje, u neaktivnost nevremene primordijalnosti, u "večni mir". Privremeno zarobljeni u strukturi i odnosima Univerzuma, njegovi konstitutivni elementi teže "slobodi" čije ostvarenje u odnosu na celinu predstavlja destruktivan čin, ali i samouništenje svake pojedinačnosti, svakog dela Univerzuma, svakog kvanta svetlosti i energije koji nije utekao datoj izvesnosti. Prirodan hod, inercija Univerzuma ka Ništavilu, uzrok je, uzor i generator svakolike i sveopšte Entropije i Dekadencije na nižim, podsistemskim i mikronivoima (naravno, ne bi trebalo smetnuti sa uma da priroda ipak dozvoljava neka odstupanja, doduše škrto i teško). Takođe, bili bi u pravu i ako bismo tvrdili suprotno. Logika ovog iskaza svoju analogiju nalazi u čuvenom Hermesovom zakonu: "Kako je gore, tako je dole...", a što magistralno povezuje dve prostorne i vrednosne perspektive koje se gube u dvema suprotnim beskonačnostima. Reč je o makrokosmosu i mikrokosmosu, o infinitivnom i infinitezimalnom, o tamnoj boginji Prostora i nevelikoj krilatoj kugli svetlosti i svesti. Pošto vodi konačnom uništenju, osnovno načelo Univerzuma nije Kosmos (Red), već Haos (Nered). To što Univerzum deluje kao vrhunsko delo genijalnog natprirodnog arhitekte perceptivna je varka. Arhitekta je projektovao Haos koji funkcioniše po određenim principima. Principi Haosa su jedino šta je "kosmično" u Univerzumu. Kosmos je, u hijerarhiji principa i sila Univerzuma, podređen Haosu; nalazi se u funkciji svrhe Haosa. U Univerzumu je svaka uređenost relativna, ograničena te u funkciji potonje destrukcije. Svaki Napredak i svako stvaranje nalaze se u funkciji opšte Dekadencije i uništenja. Cena Napretka je uništavanje. To pravilo je uočljivo i u ljudskom ponašanju. Da nema Napretka ne bi bilo uništavanja, ali onda ne bi bilo ni Napretka. Iako deluje neprirodno Napredak je prirodan, kao što je i uništavanje koje on vuče sa sobom takođe prirodno; ionako će sve, bez Napretka ili sa njim, pre ili kasnije, usled delovanja fundamentalnih sila Univerzuma, biti uništeno.

Drugo poglavlje: PSIHOLOGIJA
Priroda svesti. Svest kao univerzalna supstanca. Svest u univerzumu. Svest i ništavilo. Kastaneda i Don Huan. Razum kao proces. Jastvo.

Treće poglavlje: PSIHOLOGIJA II
Um i funkcija mentalne buke. Sablasna tišina univerzuma. Kosmički um. Slučaj Dekart i ljuštura Jastva.

Četvrto poglavlje: PSIHOLOGIJA III
Linearna i nelinearna svesnost. Temelji predstave o svetu. Svest i iluzija kontinuiteta egzistencije. Sadistički režim Markiza de Sada. Sindrom duše - mit o duši.
Odabrani citati: Zdrav razum je spreman da žučno interveniše protiv gledišta koje tvrdi da biće može postojati u diskontinuiranom i nelinearnom obliku, odnosno na diskontinuiran i nelinearan način. Na drugoj strani, u svojim religijskim i eshatološkim projekcijama taj isti zdrav razum mašta ovečnosti, linearnoj večnosti zasnovanoj na nelinearnim principima (npr nepropadljivost, odsustvo smrti i večni život i sl). Linearna večnost utemeljena na nelinearnim načelima čini suštinu tzv duhovnog sveta, odnosno ljudskih predstava o onome šta se pod time podrazumeva. Naravno, zadržavam za sebe pravo da pitam nije li onda i pojam "duhovno" takođe intelektualna konstrukcija? Ako pod tim pojmom želimo da označimo sve ono što nije materijalno, a pritom i o tom materijalnom uglavnom više ne znamo nego što znamo, znači li to da sebe ograničavamo još jednom podelom više, još jednom klasifikacijom, još jednim arbitrarnim instrumentom pomoću kojeg vršimo diskriminaciju onog šta opažamo? Duhovno i materijalno nisu ništa više do intelektualni spomenici ljudskog neznanja, ograničenosti i svega šta ide uz to. U međuvremenu, ti spomenici su svoju praktičnu primenu našli u ideološkoj, političkoj demagogiji i svakolikoj manipulaciji. Iz perspektive vulgarnog hronocentrizma tzv (post)modernog sveta, svaki diskontinuitet u svesnosti i opažanju, te svaka nelinearnost u hronologiji i nedoslednost u poreklu sadržaja memorijskih slika, tj u načinu na koji se neko ponaša, govori, misli ili se seća, proizvod su neke određene ili neodređene patologije, "mentalne poremećenosti", "ludila", "psihoze" , "halucinacije" i sl., dok su u prošlosti to bila "znamenja Božja", "opsednutost đavolom", delovanje magije itd. Često uzrok tome mogu biti i te opake seksualne frustracije, koje možda jesu realne ali tek je pitanje zašto društvo deluje tako stimulativno u pravcu njihovog generisanja? Fransoa Donatjen markiz de Sad je ponudio eksplicitnu alternativu ali pošto napredni duh Velike Francuske revolucije ipak nije bio toliko napredan, siroti Markiz mora da je doživeo veliko razočarenje nakon revolucionarnog prevrata. Njegov "sadistički" društveno-seksualni režim i pored svih pomaka, ni nakon dvesta godina nigde nije prihvaćen, bez obzira što njegova doktrina ima izuzetno briljantnu argumentaciju oslobođenu iracionalnih humanističkih momenata. Markiz de Sad je, čini mi se, jedan od najvećih pobornika tzv "vladavine Razuma", pošto je shodno njegovom shvatanju, moralno, logično i sasvim razumno uzeti kao svrhu i cilj života težnju za ličnim zadovoljstvom, kakvo god ono bilo i kako god da se manifestuje, jer on odbacuje ulogu Boga kao vrhovnog moralnog arbitra te odbacuje bilo čiji patronat i autoritet na polju etike i morala kao arbitraran. To što se kod de Sada težnja za ličnim zadovoljstvom manifestovala "sadistički" (zbog čega je dobar deo svog života proveo u tamnicama jer je imao hrabrosti da živi sopstvenu filozofiju, a koja je bila itekako praktična), stvar je njegovih crta samosvojnosti te specifičnosti njegovog karaktera, dok je načelno on smerao dobrim pravcem.

Peto poglavlje: PSIHOLOGIJA IV
Stubovi i orijentiri razuma. Principi funkcionisanja stvarnosti. Perspektive kosmičke usamljenosti. Zamka za svest - kosmički predator. Primer iz opusa Alistera Krolija.

Šesto poglavlje: ANTROPOLOGIJA
Posledice spoznaje o fatalnosti procesa življenja. Ideja o metasvetu i metastvarnosti. O prvom vidovnjaku i iskušavaocu metasvetskog ambijenta. Osvrt na biljke moći (Kastaneda, Kroli). Kosmički mir kao meta-mir. Prevođenje egzistencija iz procesa u stanje.

Sedmo poglavlje: ANTROPOLOGIJA II
Delovi duše. Buđenje magije. Priroda magijskog delovanja. Magija i imaginacija. Formiranje pogleda na svet. Magijski softver: sistem analogija i asocijacija. O drevnom magijskom jeziku.

Osmo poglavlje: TEOLOGIJA
Božanske emocije i božanska ravnodušnost. Božanski kodeks.

Deveto poglavlje: TEOLOGIJA II
Bog kao supermonstrum. Božanska besprekornost i manipulacija.

Deseto poglavlje: TEOLOGIJA III
Magija kao osnov religije. Religija kao trgovina. Masovno žrtvovanje u ime Boga: lomače, holokaust i napalm. Etikecija žrtava.

Jedanaesto poglavlje: RELIGIJA
Religija tri tabora: tabora ništavila, božjeg tabora i tabora dijabolika. Tabor apsolutne slobode kao četvrti tabor.

Dvanaesto poglavlje: TANATOLOGIJA (Nekrosfera)
O doživljaju i prirodi smrti. Veliki kosmički tkač. Faze umiranja. Pad u henidu.

Trinaesto poglavlje: METAFIZIKA
O kretanju. O smislu. O Spasitelju. Egzistencija kao svojstvo projekcije svesti. Iluzija kretanja. Nepomičnost monada. Metakosmička struktura. Protiv reinkarnacije. Univerzalnost mita o Spasitelju. Spasitelj kao inicijator božanske revolucije.

Četrnaesto poglavlje: DEMONOLOGIJA
O demonima kao nedovršenim stvorenjima. O prirodi demonske gladi. Pakt đavoljeg tabora i demona. O Redu Slobodnih kao klasi najekstremnijih dijabolika. Katastrofa kao posledica i cilj uspona Reda Slobodnih.

Petnaesto poglavlje: KONSPIROLOGIJA
Globalni i večni sukob dva drevna kulta: kulta Zemlje i kulta Vode. Istorijski rat dvaju garnitura dijabolika. Doktrina revolucije kao aspekt kvintesencijalnog zvezdano-magnitudnog kulta.

Šesnaesto poglavlje: KULTUROLOGIJA
Globalizacija i pseudocivilizacija. Kultura kao metod. Kulturna disfunkcija. Inicijatičko utemeljenje istorije. Panteon ideoloških fetiša pseudocivilizacije. Markiz de Sad kao apsolutni heroj. Cool je biti zlikovac i svinja. Duh pseudocivilizacije kao duh sadizma.

Sedamnaesto poglavlje: KULTUROLOGIJA II
Kultura kao proces i sila. Kultura kao modus promiskuitetne magijske sile. Ideja i anti-ideja. Kultura kao dekadencija i divergencija.

Osamnaesto poglavlje: KULTUROLOGIJA III
Demon informacije i sefira Daat. Misaoni eksperiment: akcija spasavanja na Titaniku. Biti zlo a ne samo zao.

Devetnaesto poglavlje: KULTUROLOGIJA IV
Tri sestre: magija, religija i nauka. Odabrani citati: Magija, religija i moderna nauka imaju iste gnoseološke pretpostavke. Kako se sve one zasnivaju na funkcionalnoj sintezi iskustva i vere, teško je između njih, kako u prošlosti, tako i danas, povući fundamentalno značajnu demarkacionu crtu. Ono što ide u prilog ovoj tvrdnji jesu epistemološki postulati tri navedena kulturna oblika ljudskog saznanja i delovanja, čiji je glavni stub vera. To je vera da:- ja jesam (subjekt: mag, sveštenik, naučnik);- Duh/Bog/Priroda jeste;- Duh/Bog/Priroda se može spoznati/saznati;- svetom vladaju određene sile (sile Duha ili duhova, sile bogova iliBoga, sile Prirode);- sile koje vladaju svetom se delimično mogu podvrgnuti ljudskoj volji(uz pomoć određene prakse, tj metoda);Navedenih pet postulata čine neke od osnovnih orijentira magije, religije i nauke. Razliku čine tehnički detalji. Za razliku od vere maga, odnosno žreca, sveštenika, vera modernog naučnika je sasvim besperspektivna, negacijska po njega samog. Osim radosti saznanja ona njemu ne pruža ništa više (ukoliko apstrahujemo izvesne materijalne pogodnosti što ne mora uvek da znači). Njegovo znanje, njegovo iskustvo, hendikepirano je pre svega prirodom prvog postulata njegove vere po kome on JESTE. Kao šta on jeste? Bio-korpuskula koja misli i oseća! Njegova vera, a shodno tome i njegova nauka nemaju eshaološki cilj, odnosno cilj koji uključuje i njega samog. On ne traga za eliksirom besmrtnosti ili dugovečnosti koji bi primenio na sebe, već radi za novac, za institucije, vojsku i kompanije. Strah i ambicija društvene, odnosno materijalne moći su njegovi gospodari. Može biti da savremena nauka i ima neki eshatološki smisao ali to isključuje njene aktere. Oni su najamnici. Slično bi se moglo reći i za veru sveštenika, religijskog žreca, s tim što on, za razliku od modernog naučnika, po definiciji veruje u sopstveno spasenje ili zagrobni život, iako je i sam najamnik, tj vojnik neke verske organizacije, institucije, hijerarhije. Za modernog naučnika ne postoji zagrobni život. Njega nema niko tamo da odvede niti da mu ukaže na put. On sam mora da probija barijere Prirode da bi pobedio smrt, odnosno da bi sanirao posledice sopstvene smrti. U krajnjem slučaju da bi nastupanjem smrti promenio oblik postojanja, a ne da iščezne kao da nikada nije ni postojao. Naučnik, u smislu praktikanta neke ezoterijske nauke (alhemija, kabala, magija...) ima mogućnost beneficija metafizičkog karaktera zbog nauke kojom se bavi, koju praktikuje i kroz koju proučava svet i samoga sebe. Glavni motiv bavljenja naukom ezoterijskog naučnika, jeste da bi kroz nju, putem nje, pomoću nje, na neki način pobedio smrt i postigao život večni (a što ne mora da znači kako je on dobar). Svakako da tu ima onih čiji su motivi profiterski ili dijabolični. Ne bih mnogo pogrešio ako bih tvrdio kako je moderna nauka u mnogo čemu redukovana (njen proboj je zaista fascinantan, ali je uzak i jednostran), nastala iz motiva prvenstveno onih ljudi koji su je finansirali, tek onda onih koji su se neposredno njome bavili.

Dvadeseto poglavlje: AKSIOLOGIJA
Funkcija metasvetske ideje. Metasvetska ideja kao osnovna ideja vrednovanja. Osvrt na posledice otkrića postojanja đavola. Metasvet kao frekvencija. Ludilo kao civilizacijska podloga.

Dvadeset i prvo poglavlje: AKSIOLOGIJA II
O metasvetskom iskustvu i implikacijama tog iskustva. Dekadencijska istorijska manipulacija metasvetskom idejom. Dekadencija i harizma verovesnika i proroka.

Dvadeset i drugo poglavlje: AKSIOLOGIJA III
Vrednost kao projekcija vrline. Vrednost kao simbol i kao putokaz. Perverzija vrednosti i opravdanost totalne društvene revolucije.

Dvadeset i treće poglavlje: IDEOLOGIJA
Ideologija kao doktrina ideja. Ideologija kao nauka o idejama. Ideologija kao operacionalizacija ideje. Operacionalizacija i instrumentalizacija ideja kao odraz dekadencije. Pseudoprogres. Politička religija kao oblik nihilizma.

Dvadeset i četvrto poglavlje: IDEOLOGIJA II
Inicijator i inicijacija metasvetske ideje i univerzalnost takve inicijacije. Totalnost i totalitarnost univerzalizma i institucionalizovanih ideja. Eksteriorizacija ideje i fenomen "novog svetskog poretka". Istorijski "novi svetski poretci". Utopijski pogled na nadistorijsku zajednicu slobodnih ljudi. Svet bez institucionalizovanih ideja. Nadistorija kao doba čoveka-institucije.

Dvadeset i peto poglavlje: ISTORIJA
Istorija kao dekadencija i progres. O tzv sudu istorije.

Dvadeset i šesto poglavlje: ISTORIJA II
Istorija kao proces sa ciljem. Kraj istorije i naredne etape. Galaksizacija kao hipostaza globalizacije. Kraj progresa i progresivna degeneracija. Antihrist i istorija.

Dvadeset i sedmo poglavlje: ISTORIJA III
O istorijskom programu i programskom kodu progresa. Lažni rast. O manirima duha pseudocivilizacije. Tri pseudocivilizacijska ideološka koncepta. O rasizmu, eugenici i genetskom modifikovanju.

Dvadeset i osmo poglavlje: POLITIČKA ANTROPOLOGIJA
Istorijske revolucije kao tranzicija ka antivrednosti. O pseudorevoluciji i pseudorevolucionarnom istorijskom prevratu. O totalnosti istinske revolucije. Principi sveobuhvatne revolucije. Revolucija kao zavera, zavera kao politika. O diskreciji političkog razloga. Iracionalno i politika. Iracionalna osnova političkog interesa. Politički razum kao sluga političke strasti. O pravoj vladavini razuma.

Dvadeset i deveto poglavlje: POLITIČKA ANTROPOLOGIJA II
Kontrola, progres i znanje kao principi vladavine razuma. Zadatak revolucije: eliminacija iracionalnog iz društvenog života. Deinstitucionalizacija iracionalnog kao preduslov vladavine razuma. Revolucionarna sekularizacija kao posledica preduslova vladavine razuma: sloboda veroispovesti nije isto što i pravo na formiranje verske institucije. Zabrana religijskih institucija kao akt totalne sekularizacije. Nedovršenost dosadašnjih istorijskih revolucija. Elifas Levi: principi Francuske revolucije svojim kombinacijama stvaraju trostruku iluziju jer potiru jedan drugoga. Razum protiv slobode i jednakosti. Razum protiv bratstva, sentimentalizma i društvene empatije. Ka perspektivama Mega-mozga.

Trideseto poglavlje: POLITIČKA ANTROPOLOGIJA III
Sloboda kao nesputano ispoljavanje nagona. Primitivizam političke emancipacije i nacionalnog samoodređenja. Uzurpacija i osveta kao izraz društvene pravde. Osvrt na primer političkog homoseksualizma. Seksualnost kao osnovna antropološka i politička pretpostavka društvene identifikacije. Politički homoseksualizam kao uvertira u politički panseksualizam. O seksualnom bratstvu. Zemlja kao majka koja davi vlastitu decu.

Trideset i prvo poglavlje: POLITIČKA ANTROPOLOGIJA IV
Pogled u revolucionarnu budućnost. Sveto trojstvo revolucije: kanibalska ekonomija, mutagenizacija i panseksualizam. Kloniranje i genetska modifikacija u službi političkog panseksualizma.

Trideset i drugo poglavlje: FUTUROLOGIJA
Više o galaksizaciji. Galaksizacijske perspektive i prevazilaženje ljudskog obličja. Ka neljudskom čovečanstvu. Hipotetički scenario legalizacije pedofilije. Jedan od ciljeva revolucije katastrofe - rascep u vrsti homo sapiens.
Odabrani citati: U mojim pogledima na budućnost aktuelne civilizacije pojam GALAKSIZACIJA odnosi se na naredni stupanj njenog permanentnog tranzicionog dinamizma. Taj "naredni stupanj" predstavlja korak dalje i dublje u procese započete aktuelnim procesom globalizacije. Drugim rečima, galaksizacija predstavlja nešto što neminovno sledi u slučaju uspešno dovršenog procesa globalizacije, čime podrazumevamo kulturno-civilizacijsko (dakle, i političko) objedinjavanje čovečanstva. Taj proces nužno vodi kroz seriju kriza i ratova; međutim, njegova suštinska intencija jeste mir. To nije bilo kakav mir, već svetski mir; mir jednom za svagda - kao proizvod praktičnog i funkcionalnog sinkretizma kulturno-civilizacijskih antagonizama. Galaksizacija, kako joj i samo ime već naznačuje, okrenuta je ka svemiru. Pritom nije tu reč tek o tehnološkoj ili ekonomskoj strani civilizacijskih svojstava, već se pre svega radi o takvim promenama koje iz perspektive našeg vremena teško da možemo i da zamislimo. Okretanje ka svemiru s ciljem svrsishodne penetracije u njegova prostranstva prvenstveno znači "kopernikanski" obrt u ljudskoj svesti; i ne samo u svesti, nego i u onom što je manifestno, a to je ljudski oblik. Naime, fizička struktura današnjih ljudi nije adekvatna za pionirski poduhvat prodiranja u svemirska prostranstva. Ljudi kakvi postoje danas ne mogu bitisati ni na Mesecu, ni na Marsu, niti bilo gde u Sunčevom sistemu osim na planeti Zemlji. Ispostaviće se da je praktičnije i ekonomično promeniti i prilagoditi ljudska bića uslovima koji postoje "negde u svemiru", nego tamo stvarati veštačkim putem uslove kakvi postoje ovde. Na primer, ukoliko nauka uznapreduje u dovoljnoj meri, biće jeftinije putem genetskog inženjeringa proizvesti ljude sasvim sposobne da funkcionišu u uslovima kakvi postoje, recimo na Marsu, nego za ljude kakvi jesu simulirati zemaljske uslove čije je stvaranje i održavanje na dalekoj "crvenoj planeti" mnogo puta skuplje. Ukratko, da bi nam svemirske destinacije lakše bile dostupne, ili uopšte dostupne, moraćemo da promenimo naša obličja, našu fizičku formu, a sa njom i našu psihu. Više nećemo biti ljudi, već ko-zna-šta. Trideset i treće poglavlje: HUMANIZAM
O otvorenom društvu Karla Popera. Poper protiv Platona i revolucija protiv obojice. Humanizam i altruistička ideja Spasitelja. Patologija altruizma.

Trideset i četvrto poglavlje: HUMANIZAM II
Humanizam kao ideološka pseudocivilizacijska doktrina. Politički humanizam. O neprijateljima otvorenog društva.

Trideset i peto poglavlje: HUMANIZAM III
Potapanje humanizma i dekonstrukcija ljudske forme. Humanizam kao specifična nekrofilija i koprofilija. O zločinu protiv čovečnosti. Čovek kao ideološka apstrakcija.

Trideset i šesto poglavlje: REVOLUCIONARNA PSIHOLOGIJA
Profil idealnog vojnika revolucije katastrofe. Posvećenost revoluciji i revolucionarno delanje kao odricanje od ljudskosti. Radikalna mizantropija. Kodeks revolucionara. Revolucija kao ekstremni individualizam.

Trideset i sedmo poglavlje: DIJABOLIKA
Đavo i zlo. Ugovor sa đavolom. Standardna i nestandardna verzija ugovora sa đavolom. Dijabolični asketizam.

Trideset i osmo poglavlje: INICIJACIJA
Inicijatičke pripreme za čin potpisivanja ugovora sa đavolom. Suočavanje sa seksualnošću. Dehumanizacija seksualnosti. Iskušavanje apsolutne seksualnosti. Formular ugovora sa đavolom. Odabrani citati: Šta činiti? Ako je cilj kanalisanje tog nedefinisanog unutrašnjeg pritiska, prioritet, dakle, ima zazivanje te moćne strasti. Izložiti sebe. Svako je u tom smislu laboratorija sopstvene seksualnosti. Izložiti sebe inferiornoj energetskoj plimi i pritom biti dovoljno samosvestan, biti racionalno podvojen, ne bi li ostvario efektno samoposmatranje u tim kritičnim trenucima kontrolisane, vođene, eksperimentalne ludosti. Da bi neko došao do validne definicije sopstvene libidonozne manifestnosti, definicije koja predstavlja racionalizaciju iskustva eksplozije tzv libida - a što je važno iz praktičnih razloga - mora da se podvrgne svakodnevnom, sveobuhvatnom, dugotrajnom, iscrpljujućem i intenzivnom eksperimentu. Eksperiment je mučan, težak i zahteva istrajnost, stabilnost tzv ličnosti, volju i veru u sebe. Uspeh je izdržati do kraja. Zadatak je dati ličnu definiciju te odgovor namenjen prvenstveno sebi, na pitanje šta je to pohota: moja pohota! Pritom, mora se voditi računa o sledećoj stvari. Pohota se ne može pobediti. Ona može iščiliti, promeniti oblik, ili se pak još razornije i opsesivnije povratiti. I pritom nema nikakvih pravila. Naposletku, pobeda nije bitna. Bitna je igra. Bitno je iskustvo koje eksperiment nosi sa sobom. Posledice su dugotrajne i opsežne. Rezultat ili naglo sine ili dolazi sporo, i tek kao spoznaja, kao slučajno otkrivena, odnosno osvešćena promena u vlastitom karakteru. Ovo što sledi je opis intenzivne četvoromesečne meditacije - stalno usmerenog napora u cilju posmatranja i razvoja svesnosti o čudnovatimputevima kojima se kreće moćna sila tzv niskih strasti.
[Vrh] Go down
Sponsored content




PostajNaslov: Re: Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom)   Today at 7:00 pm

[Vrh] Go down
 
Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom)
Prethodna tema Sljedeća tema [Vrh] 
Stranica 1 / 1.
 Similar topics
-
» Posvećeno ratnicima - Kokos revolucija
» katastrofa ogromnih razmjera
» Zalihe pred katastrofu

Permissions in this forum:Ne moľeą odgovarati na postove.
 ::  Svijet oko nas :: Svijet knjige-
Forum(o)Bir: