Nisam primeto da je ovde otvorena tema o ovom zaista čudnom slučaju, ali ako je već ima onda se izvinjavam.
Kao što se pojavio, tako je i zagonetno otišao u grob. Možda ne bi ni bilo ovog slučaja, svakako jednog od najzanimljivijih u XIX veku, da se njegovi roditelji, spojeni u preljubničkom grehu, nisu plašili osvete mrtvog deteta
Pojavio se iznenada na trgu bavarskog gradića Nuremberga jednog majskog ponedeljka 1828. Lokalni obućar je bio prvi čovek na koga je ta spodoba naletela. I kao da je predosećao da će taj dečko uskoro, ako ne steći svetsku slavu, a ono bar izazvati opštu radoznalost, obućar se potrudio da zabeleži neznančev podroban opis.
Mogao je da ima 16 ili 17 godina. Njegova odeća, iz koje je mestimice provirivala iskrzana svilena postava, nekad je možda bila dobra, ali sad je bila poderana i prljava. Čizme su mu bili stare, a obućar je odmah primetio da su đonovi bili ojačani konjskim potkovicama i debelim ekserima. Kad je skinuo čizme, koje su ga očigledno žuljale, ukazali su se krvavi prsti i pete.
Dečko je u ruci grčevito stiskao pismo adresovano na kapetana 4. eskadrona 6. konjičke regimente. Masa radoznalaca je krenula za njima do vojne zgrade. Dok je čekao da ga kapetan primi, on je instinktivno pokazao da je dete koje je dugo živelo u potpunoj izolaciji i da nema nikakve veze sa ovozemaljskim svetom. Prišao je plamenu sveće i pokušavao da ga uhvati. Vrisnuo je do neba, a okupljeni su bili u nedoumici da li da se smeju ili zgražavaju. Iz kuhinje je dopirao miris jela, što ga je očigledno dražilo.
Ponudili su mu kuvanu šunku i pivo. Probao je i samo što nije pao u nesvest. A kada su mu dali hleb i vodu, to je odmah brzo pojeo. Prišao je zatim zidnom satu. Gledao ga je kao živo biće, a onda je počeo da se leluja u ritmu klatna. Na sva pitanja je jednostavno odgovarao: 'Ne znati'.
Konačno se pojavio i kapetan čije su ga uniforma i sablja opčinile. Iscedio je tada nekoliko reči: 'Želi biti vojnik kao tata' i 'Konj, konj'. Kapetan je otvorio pismo. U njemu je bila molba da dečka primi u svoju regimentu, a ako to ne želi, može slobodno da ga ubije ili obesi. Oficir je još jednom pogledao momka, odmahnuo glavom, procedio nešto kao 'primitivni divljak ili imbecil', okrenuo se i zalupio vrata za sobom. Odveli su ga u policijsku stanicu. Dali su mu pero i hartiju i zatražili da napiše svoje ime i adresu. Prihvatio je sa strahom pero i posle kraćeg oklevanja velikim slovima je napisao: KASPAR HAUSER.
Tako počinje priča o Kasparu Hauseru, čiji dalji život nije bio ništa manje zagonetan od njegovog rođenja, porekla i detinjstva. Ni posle punih 160 godina od njegovog pojavljivanja u civilizovanom svetu ne može da se utvrdi razlog zbog čega je bio zatočen tolike godine,mesto gde se nalazio i ko je bio čovek koji ga je čuvao i hranio. Njegovo ubistvo pet godina posle pojavljivanja, takođe nije nikad razrešeno.
Prema izveštaju policijskog narednika napravljenom odmah po dečakovom dolasku u stanicu, Hauser je bio zdrav i prilično jak. Mekani i nežni tabani kao dlanovi na rukama, bili su prekriveni krvavim plikovima. Smestili su fa u ćeliju i zaključali, a tamničar je ubrzo primetio da njegov štićenik može satima da sedi na podu ne pokrećući udove. Voleo je mrak više od dana i u njemu je mogao da kreće vešto kao mačka. Dva dana po dolasku obišao ga je lekar nekog grofa. I on je konstatovao da je dečko zdrav, mada je imao deformacije u oba kolena. Kosti su mu bile fleksibilne. Sve je to ukazivalo da se Hauser dotad nije uopšte kretao. Ova dva izveštaja će nakon njegove smrti da pokrenu lavinu sumnji u to da je dečko od rođenja pa do pojavljivanja u Nurembergu bio zaista zatočenik u nekom podrumu (na slici desno: kuća u kojoj je Kaspar Hauzer bio zatočen). Oni koji sumnjaju, tvrde da nije mogao tako da se razvije samo na hlebu i vodi i u tamnoj sobi. Ako za sve vreme nije mogao da stoji, nego je samo sedeo, pretvorio bi se u bogalja, koji ne bi bio u stanju da hoda. Sumnje je pojačavalo i njegovo neverovatno brzo učenje i navikavanje na svet. Delovao je u početku kao imbecil, a tako se i ponašao. Satima je sedeo u ćeliji, ukočenih udova i nepokretnog lica. Ozario se tek kad mu je jednog dana tamničar doneo drvenog konjića, kome je otad posvećivao sve svoje vreme. Još uvek mu je smetao miris mesa, piva i vina. Dugo nije pravio razliku između fiksiranih i predmeta koji su na neki način mogli da se pokreću. Kad je jeo, pokušavao je da hrani i svoju igračku. Za njega su muškarci i žene bili dečko, a sve životinje konj.
Onda počinje jedan neverovatan razvoj. Za šest nedelja je naučio da govori tečno i da čita i piše kao svaki dečak njegove dobi. Nije više imao nikakvih teškoća u korišćenju predmeta iz svakodnevnog života - noževa, viljuški, šibica, lampi ... Sedmoga jula 1828. godine, uz pomoć nekih članova gradskog saveta, napisao je prvi izveštaj o svom dotadašnjem životu. Nikad nije odstupio od onog što je tad napisao, čak ni u svojoj autobiografiji publikovanoj godinu dana kasnije.
VODA ZA USPAVLJIVANJE
Život Kaspara Hausera do dolaska u Nuremberg može da se svede na nekoliko rečenica. Do trenutka dokle mu je dosezalo sećanje, kaže da je bio zatvoren u maloj mračnoj prostoriji u kojoj nije mogao ni da se ispravi. Život je provodio sedeći ili ležeći u sklupčanom položaju. U njegovu jazbinu nikada nije prodro nikakav zvuk, nikakvo svetlo, nikad nije osetio promenu temperature. Kad bi se probudio, nalazio bi krčag vode i krišku crnog hleba, začinjenog mirođijom ili kimom. Voda je povremeno imala gorak ukus i on bi nakon toga padao u dubok san. Posle toga je primećivao da je bio opran, da mu je kosa bila ošišana, a odeća promenjena. Za sve te godine nije uspeo da vidi oči nijednog ljudskog bića. Jedino društvo su mu bile dve igračke, konjići sa uzdama. Nije mogao da odredi da li je bio srećan ili nesrećan, čak nije osećao ni usamljenost.
Pri kraju tamnovanja (nije mogao da odredi koliko dugo se to dešavalo) povremeno je kod njega dolazi jedan čovek, pažljivo mu stavljao pero u ruku i učio ga da napiše Kaspar Hauser. Nekoliko izraza koje je nasumice upotrebljavao po izlasku na svetlost dana, takođe je naučio od tog čoveka.
Izašao je napolje verovatno posle jednog uspavljivanja. Na sebi je imao drugačiju odeću i čizme. Šokiran onim što je video, nikad nije uspeo da odredi put kojim je stigao do Nuremberga, niti da preciznije opiše čoveka, osim što je zapazio da velik i jak i da mu je obećao živog konja čim postane vojnik. Na slici desno: statua Kaspara Hauzera u nurembergu.
Po objavljivanju ovog izveštaja Hauser je postao senzacija. Dolazili su ljudi sa celog kontinenta da ga vide. Policija je pokušavala da nađe mesto gde je bio zatočen, ali joj to nikad nije pošlo za rukom. Mašta znatiželjnika je proradila punom parom i pojavila su se svakakva nagađanja o njegovom poreklu. Uglavnom se svodilo na to da je on dete nekog greha iz visokog društva. Mogao je zato godinama da bude čuvan na nekom skrovitom mestu, da se o njemu ništa ne zna i da bude pušten kad više nije bilo opasnosti da se otkrije skandal. Jedna grupa istraživača Hauserove prošlosti je tvrdila da su njegovi čuvari duboko bili upućeni u okultne radnje i da su se svim silama trudili da ga održe u životu. Plašili su se, naime, da ga ubiju, jer bi njegov ponovo rođeni duh započeo osvetu.
RANE OD NOŽA
Kako je Hauser brzo napredovao, vlasti su shvatile da ćelija lokalnog zatvora više nije pogodna za njega i smestili su fa kod profesora Georga Fridriha Daumera. Živeo je tu, učio je i napredovao, dobro se snalazio u društvu i razgovorima, dok sve to nije poremetio jedan neočekivani događaj. Jednog oktobarskog dana 1829. nađen je onesvešćen na podu. Iz rane na čelu je curila krv. Kad su ga osvestili, ispričao je da ga je napao čovek u crnoj odeći, sa svilenom maskom na licu i kožnim rukavicama na rukama.
Mišljenja su se podelila nakon ovog napada. Jedni su bili ubeđeni da je sam njegov otac ili neko koga je on unajmio pokušao da ga ubije, plašeći se da se neka strašna tajna ubrzo ne otkrije. Drugi su tvrdili da je sve to providno: plitka rana na čelu i neprirodno duga nesvestica. Hauser je, po njima, sam sebe povredio i sve to iscenirao da bi opet privukao pažnju na sebe. U svakom slučaju, ovo je nagnalo ljude koji su mu verovali da ga okruže i da ga čuvaju sa udvostručenom pažnjom.
Godinu dana po ovom događaju, u Nurembergu se pojavio bogati i ekscentrični engleski lord Stenfor (na slici levo). Bio je oduševljen pričom o dečaku i jedno vreme ga je vodio po raznim evropskim dvorovima, tvrdeći kako je on vanbračni potomak neke ugledne, ali policiji nepoznate bavarske porodice. Kad se već zasitio ovih predstava, lord je preporučio da se dečko skloni kod učitelja Majera u gradiću Ausbah. Tu se on bacio na učenje istorije i latinskog.
Sve se to nije posebno sviđalo Hauseru. Ozbiljno ga je pogodila i misteriozna smrt njegovog čuvara Anselma fon Fojerbaha, koji je pokušavao da dokuči pravo Hauserovo ime.
Učmalost malog grada prekinuo je čudan događaj od 14. decembra 1833. Hauser se pojavio na vratima kuće svog domaćina sa nekoliko rana na grudima i stomaku. Promucao je da ga je neki stranac pozvao u park kako bi mu otkrio istinu o njegovoj majci, a onda ga je napao bodežom. 'Bio je visok, sa tamnim zulufima i nosio je crni kaput, pitao me je da li sam ja Kaspar Hauser' - kazao je Hauser. Kad je mladić to potvrdio, ovaj mu je pružio naovčanik. Hauser ga je otvorio, a onda mu se sečivo zarilo u grudi.
Policajci su otišli u park i pronašli novčanik. Ono što su videli u njemu bilo je zagonetno kao i sve u slučaju Hauser. Na parčetu papira je bio otisak nekog teksta koji su pročitali u ogledalu: 'Hauser će moći da vam kaže kako izgledam, kao i odakle sam i ko sam. Da bih ga poštedeo toga posla, reći ću vam sve o sebi. Ja sam iz ... na bavarskoj granici... na reci... moje ime je MLO'. Do danas nije utvrđeno zašto su ključna mesta u pismu bila prazna i da li ih je izbrisala policija kako bi zaštitila neku visoku ličnost.
Na snegu u parku nađeni su otisci cipela - pripadali su samo Kasparu Hauseru. Učitelj Majer i policijski kapetan Hikel su bili ubeđeni da je Hauser sve to izmislio i da je sam sebe ranio. Majer je tvrdio da je mladić ubo sebe, ali da je nož otišao suviše duboko.
Kapetan Hinkel je sa grupom detektiva oko Hauserove samrtne postelje poslednji put pokušao da utvrdi istinu i da ranjenika natera da prizna da je sam digao ruku na sebe. Ovaj je to međutim uporno negirao.
Tri dana kasnije Kaspar Hauser je umro. Njegove poslednje reči su bile: 'Nisam to sebi uradio'.
Na slici desno gore je nadgrobna ploča na grobu Kaspara Hauzera.
Nikada se nije saznalo šta se zaista dogodilo tog bavarskog dana u bavarskom gradiću. Mišljenja su podeljena, što zagonetku Kaspara Hausera čini još privlačnijom.
Zanima me vaše mišljenje o ovom slučaju? Da li je stvarno bilo ovako ili je sve laž?
pon lip 13, 2011 11:26 pm
