Ja i moj čopor

Nedavno sam nabavila ljude, odmah cetvoro: gazda, gazdaricu, njihovu kcerku i sina. Rasni su, imaju dobar pedigre, ali nedostajao im je predvodnik, to jest ja. Sada im ja zapovedam. Samo, nemojte misliti da je to lako, ljude treba dresirati tako da to ne osete, vec da zive u ubedjenju kako oni dresiraju tebe. Na svakom pocetku morala sam se pozabaviti njihovim eksterijerom, skidanjem suvisnih kilograma i ucvrscivanjem misicne mase, jer su pored tramvaja, trolejbusa i taksija potpuno zaboravili da hodaju. Na cist vazduh odavno nisu pomisljali pa sam pocela da ih izvodim u setnju. To uopste nije bilo jednostavno, opirali su se posto, kao i svi ljudi, ne poseduju nagon samoodrzavanja. Upravo u tome mi, psi, moramo da im pomognemo.
U sedam ujutro pocinjala sam da lajem, da cvilim i svlacim s njih cebad. Pravila sam se da odmah moram napolje, da vise ne mogu da izdrzim. A jedanput, da bi izgledalo sto ubedljivije, na balkonu sam... U redu, u redu, necemo zalaziti u detalje. Njavaznije je da su oni poceli svakog jutra da setaju sa mnom, svi po redu, a ponekad i zajedno. Isprva bi me, cim obavim sve sto treba, vukli kuci, te sam se posluzila lukavstvom - zabaravala sam ih i odvodila sve dalje i dalje od kuce. Postepeno sam pocela da ih odvezujem da bi mogli da setaju po travi i razgovaraju sa susedima koje su izvodili drugi psi... Na isti nacin navikla sam ih na vecernje setnje, a onda sam pristupila fazi obuke. Kod njih nikad nije bilo kuvane hrane, oni nikad nisu rucali zajedno. Jedni su se hranili u kafeu, drugi na poslu. U najboljem slucaju, gazdarica mi je kupovala salamu ili sir pa su i oni to jeli. Shvatila sam da tako nece daleko dogurati i preduzela hitne mereL prestala sam da jedem sir, salamu i cak konzerve. Pravim se da mi se to ne svidja, kao, zeljna sam kostju, mada se u sebi potajno oblizujem. Kada je gazdarica prvi put skuvala kokos, demonstrirala sam takvu radost da su svi gotovo zaplakali, iako, ako cemo pravo, ne volim kokosije kosti. Nama, psima, nije preporucljivo da ih jedemo, jer mozemo da se zadavimo. Ali ja sam ih jela rizikujuci zivot samo da oni i dalje kuvaju. Zatim sam izvodila istu predstavu kada su pravljenje corbe, griz i cak przeni kupus koji, inace, ocima ne mogu da vidim. Tako sam ih malo-pomalo naucila da svaki dan jedu kod kuce. Ali, tu nije bio kraj mojim brigama. Imali su obicaj da se uvece svi razidju. Gazda je kod prijatelja do kasno u noc igrao preferans, gazdarica je odlazila u komsiluk da malo splektari, sin bi u haustoru pevao uz gitar, a kcerka studentkinja stalno je isla na nekakve zurke. Copor se rasturao na moje oci. Onda sam glumila da sam jako besna kad neko od njih hoce da izadj. Lajala bih, rezala, skakala na vrata, hvatala ih za odecu. Njih je to diralo u srce: ,,Vidi kako brine za nas!". pa bi se skidali i ostajali kod kuce. Poceli su da dovode drusto, da se hvale mojim ponasanjem. ,,Gledajte samo", govorio bi neko od njih, ,,sad cu poceti da se oblacim, a ona mi nece dati da izadjem..." Ma, mislim u sebi, slobodno pravite od mene majmuna, samo se navikavajte na kucu, te lajem iz sve snage, a oni se tope od miline. Vremenom su navikli da uvece ne izlaze. Sede zajedno, piju caj, pricaju, a ja lezim pored njih i s vremena na vreme bacam pogled na casovnik. Tacno u jedanaest pocinjem napadno da zevam i da lajem na luster. Bajagi, zbog svetla ne mogu da zaspim. Oni, sta cem pogase sva svetla i takodje odu na spavanje, Ubrzo su prihvatili i te izmene. Sta jos da kazem? Kcerki studentiknji nasla sam dobrog momka. Inscenirala sam da mi se veoma dopao njegov bokser. Poceli smo da jurimo jedno drugom, a za to vreme oni su se zblizili. Moram reci da mi se taj bokser nimalo nije svidjao. Pod jedan, bokser mu nije neka, pod dva, jako je napadan, odmah bi da se lize. Ali, sta cu, primetila sam da se njegov gazda dopao mojoj studentkinji pa sam morala da trpim. On nam vec nekoliko meseci dolazi u kucu, pije s nama caj... Sve mi mirise na svadbu. Sad imam manje briga i vise slobodnog vremena. Pocela sam da razmisljam o svojoj buducnosti, o svojim kucicima. Uzgred receno, ispostavilo se da onaj bokser i nije tako napadan. Ume da bude pazljiv, cak je simpatican. Uostalom, vreme ce pokazati... Najvaznije je sto imam slozan i uigran copor koji prati svaki moj pokret i bez pogovora izvrsava sva naredjenja. Ne bih da se hvalim, ali moram reci: da postoje izlozbe gazda, moje bi sigurno osvojile zlatnu medalju.
Prica iz casopisa "Zabavnik"

Odlična priča, sad sam se nasmijala.

Jedino bih molila da je netko preeseli na kućne ljubimce, ovo je pdf za divlje životinje

Evo...sad ce biti prebaceno

Tko zna, možda baš tako razmišljaju naši kućni ljubimci?!