- Mediterano Blanco je napisao/la:
... u celosti se jezim tog koncepta,jer taj koncept se kosi sa logikom i zdravim razumom,negira smislenost postojanja,vec postojanje stavlja u algoritmicku postavku-Iluziju.Ali hvala Bogu Dekartov,Aristotelov i Platonov princip pobijaju koncept BABUSKI IZ SF FILMA MAN IN BLACK,odnosno pomocu koncepta Okamove ostrice daju zakljucak da je ovaj svet u mnogo vecoj verovatnoci stvaran nego Iluzija.
To je logika i zdrav razum tvojih identiteta a ne TEBE.
Ako si ti mali a svet veliki - u identitetu si.
Ili si ti u svetu ili je svet u TEBI.
Ako vidis sebe kao formu i mnostvo drugih formi koje cine svet - u
identitetu si.
Ako vidis Delove a ne i Celinu u njima - u identitetu si.
Sve dok je istina tvojih identiteta Tvoja istina i dalje ces da se
jezis.
A gde bas nadje Dekarta i Platona kada oni upravo govore i opuisuju to
od cega se jezis!
Gle koliko Dekart lici na Nisargadatu:
"Budući da se rađamo kao deca i da smo o čulnim stvarima
donosili svakojake sudove još pre nego što smo svojim umom u potpunosti naučili da se složimo, brojne nas predrasude odvraćaju od istinskog saznanja. Tih se predrasuda, čini se, možemo rešiti samo ako jednom u životu svojevoljno počnemo da se dvoumimo o svemu onome u čiju se izvesnost makar i najmanje može posumnjati... Ali ako na taj način
odbacimo sve što je u bilo kom pogledu dvosmisleno i možda lažno,
možemo doduše lako da pretpostavimo da ne postoji ni Bog, ni nebo, ni
telo, da nemamo ni ruku ni nogu i da uopšte nemamo tela ali se ne može
pretpostaviti da mi, koji sve to mislimo, nismo ništa. Jer protivrečno
je da misaono biće ne postoji dok misli. Prema tome, saznanje „mislim,
dakle jesam“ (cogito, ergo sum) od svih je prvo i najsigurnije te se s
njim susreće svako ko sistematično filozofira."
A vidi ovo o Platonu:
Platonov " Mit o pećini"
Mit o pećini je Platonova alegorija predstavljena u dijalogu "Država".
Napisana je kao dijalog Platonovog brata Glaukona i njegovog učitelja
Sokrata. "Alegorija" pećine predstavlja treću u nizu od tri Platonove
analogije: prva je o Suncu, druga je analogija s linijom.
ZATVOR U PECINI
Platon opisuje ljude koji, počevši od detinjstva, provode život u
pećini, sa okovima oko vrata i oko bedara, zbog čega su u potpunosti
onemogućeni da se pokrenu sa mesta za koja su okovani, a i horizont,
odnosno vidokrug im je iz istog razloga sasvim sužen jer oni na taj
način mogu da vide samo ono što se nalazi ispred njih, a nikako i ono
što je iza ili čak pored njih, upravo zbog toga što ih okovi oko vrata
sputavaju u tome da okreću glave. Nekakva svetlost, čije poreklo ti
okovani ljudi ne mogu znati, ipak im omogućava da nešto vide ispred
sebe, mada, nejasno i iskrivljeno. Ta svetlost dolazi od veštačkog
izvora vatre, koja se nalazi daleko iza njih, te je oni nikako ne mogu
videti. Između okovanih ljudi i vatre vodi nekakav put nagore, što ih
navodi da pomisle kako iz pećine ima izlaza. Duž tog puta izgrađen je
nizak zid, koji liči na onaj kakav postavljaju mađioničari koji izvode
svoje trikove, nastojeći da da time obmanu svoju publiku. U pećini se
nalaze i neokovani ljudi koji pored tog zida pronose kipove ljudi i
životinja, kao i najrazličitije moguće artefakte, odnosno veštačke
predmete koji su ljudskih ruku delo. Oni idu duž puta i nose proizvode
raznolikih ljudskih umeća, koji štrče iza tog zida koji podseća na
nekakav paravan. Nekovani ljudi idu tim putem pronoseći kipove,
međusobno razgovaraćuji ili pak ćuteći. [2]
ODLAZAK IZ PECINE
Druga faza naracije nastupa kada se ovi zatvorenici, iznenada, pri čemu
Platonov Sokrat ne objašnjava na koji način, odjednom oslobode okova,
što im sad omogućava da okrenu glavu i pogledaju prema svetlosti.
Platon ne kaže kako su se ovi zatvorenici oslobodili, da li svojom
snagom ili tako što su ih nosači kipova oslobodili. Oslobađanje od
okova, kod, sada bivših, zatvorenika izaziva bolove, i to dvostruke:
bolove koji nastaju pokretanjem svojih vratova koje, pošto su sad
oslobođeni, mogu da pokreću, u pravcima u kojima njihov organizam nije
navikao da se kreće; i bolovima u očima, zato što oslobođenici gledaju
svetlost koju nisu navikli da gledaju. Ta svetlost sprečava bivše
zatvorenike da vide ljude i njihove artefakte, čije su senke gledali
prvobitno. Stoga, iako su primorani da gledaju u samu svetlost, oni se
radije okreću onim senkama koje su navikli da posmatraju, pre nego da
gledaju predmete koji im se prikazuju po oslobođenju. Zatim, jedan od
zatvorenika silom biva izvučen na "težak i nepristupačan izlaz", što
znači da je put koji vodi izvan pećine teško prohodan. Po izlasku iz
nje bivši zatvorenik ponovo doživljava veliki bol u očima zbog toga što
se sad suočava sa sunčevom svetlošću, koja je mnogo intenzivnija u
odnosu na veštačku svetlost vatre, koju je do tada gledao i koja mu je
omogućavala da vidi različite stvari u pećini. Postepeno navikavanje na
gledanje predmeta otpočinje tako što stanovnik pećine prvo raspoznaje
senke istinskih objekata, za razliku od onih koje je posmatrao zatvoren
u pećini, nakon čega počinje da raspoznaje slike ljudi, flore, faune i
ostalih stvari u vodi, a njih same tek docnije. Privikavajući se
postepeno na svetlost, oslobođenik iz pećine prvo posmatra Mesec i
ostala nebeska tela tokom noći. [3]
POVRATAK U PECINU
Sledeća faza nastupa onda kada bivši stanovnik pećine, uspeva da
dosegne do najvišeg stepena znanja, što je sagledanje ontološki
hijerarhizovane stvarnosti u njenoj celovitosti. Teško je
pretpostaviti, što je sasvim ispravno ističe Sokrat, kako bi se takav
čovek želeo vratiti u pećinu, čak i ukoliko bi mu se u njegovom
zavičaju - Pećini, odredili najviše pohvale, počasti i nagrade. Razlog
je taj što on neće da živi životom kakvim se živi u pećini. Platonov
sokrat zamišlja hipotetičku u kojoj bi se čovek koji je ovladao
najvišim znanjem vratio u pećinu, sa ciljem da obrazuje i promeni
zajednicu u kojoj je živeo. On bi time rizikovao da opet ugrozi svoj
vid, budući da bi iz sveta u kojem vlada svetlost ponovo prešao u tamu
pećine. On bi teško mogao da ubedi zatvorenike u pećini u to u kakvoj
on realnosti doista živi, s obzirom na činjenicu da se to može
sagledati samo ukoliko se iz pećine izađe. Oni bi se takođe moguli
podsmevati njegovom sagledanju njihove sopstvene situacije. A, ukoliko
bi pokušao da oslobodi zatvorenike mimo njihove volje i povede ih gore,
tada bi, prema Platonovoj proceni, bio i ubijen. Bez obzira na to što
bi filozof, koji je stekao najviše znanje o Ideji Dobra, ugrozio kako
subjektivnu sreću tako, možda, i svoj život ako bi se vratio u pećinu,
čini se da je to njegova dužnost, makar se i završila neuspehom.
OSTALE INTERPRETACIJE ALEGORIJE
Psihološki interpretativni model tumači priču o pećini iz naizgled
sasvim drugačije perspektive. Pod orfičko-pitagorejskim uticajem
Platonu nije bila strana predstava o duši kao grobnici tela, te bi se u
tom kontekstu i metafora pećine mgla sagledati kao metafora telesne
egzistencije u kojoj je zarobljena čovekova duša. U tom kontekstu bi se
izlazak iz pećine mogao protumačiti kao početak novog , od tela
odvojenog postojanja, kada duša konačno stiče sposobnost da celobito
sagleda stvari onakvim kakve one istinski jesu.
Sledeća interpretacija, takođe različita i u psihološkom ključu, koju
daje Kristofer Riv u knjizi o Platonovoj "Državi", sugestivno
naslovljenoj Filozofi - Karljebi. On smatra da izlazak iz pećine, koji
pretpostavlja skidanje okova, simbolizuje uspostavljanje kontrole nad
požudnim delom duže, što onda omogućava otvaranje razuma ka višim
saznanjima. Ova interpretacija doizsta ima uporište u tekstu, na mestu
na kojem Platon tvrdi kako neko može imati veoma razvijene
intelektualne sposobnosti, poput slobodnih ljudi u pećini, a da pritom
bude moralno iskvaren, zato pto se prepušta najnižim strastima i
nagonima. Njih treba na odgovarajući način kontrolisati, kako bi se
intelektualni potencijali talentovanih a neobuzadnih priroda usmerili
ka sticanju znanja o noetskim entitetima i o samom Dobru. Ova
psihološka interpretacija Platonove pećine ima i etičke implikacije u
tom smislu da razumsko-umski, božanski aspekt nas samih nema samo
saznajnu ulogu, nego predstavnja onaj deliberativno-voljni deo duše
koji bi trebalo da upravlja našim ponašanjem kako bi ono bilo dobro i u
svakom pogledu vrlo. U ovom kontekstu izlazak iz pećine podrazumeva
potpunu transformaciju, i intelektualnu i moralnu, budućeg filozofa-kralja."