Gurdjijev i njegovo vidjenje objektivne umetnosti:
„Postoji umetnost i umetnost. Bez sumnje ste primetili da sam za vreme naših predavanja i razgovora često bio pitan različita pitanja u odnosu na umetnost ali sam uvek izbegavao razgovore o tome. Razlog je taj, što sve obične razgovore o umetnosti smatram beskorisnim i bez značaja. Ljudi govore o jednoj stvari misleći na nešto sasvim drugo a nemaju pojma zapravo šta čine. Istovremeno, sasvim je bespredmetno pokušavati objašnjenja o stvarnom odnosu stvari, čoveku koji ne zna abecedu o samom sebi, to jest, o čoveku. Mi razgovaramo već duži period i vi bi trebalo da znate tu abecedu, tako da bih možda sada već mogao da vam govorim o umetnosti.
— Pre svega, morate imati na umu da postoje dve vrste umetnosti, sasvim različite, objektivna i subjektivna umetnost. Sve ono što vi znate i ono što nazivate umetnošću je, subjektivna umetnost, nešto što ja uopšte ne nazivam umetnošću jer tako nazivam samo objektivnu.
— Definisati ono što ja nazivam objektivnom umetnošću je prilično teško, pre svega zbog toga što vi subjektivnoj umetnosti pripisujete karakteristike objektivne umetnosti, a drugo, zbog toga što ga vi, kada naiđete na objektivno umetničko delo, stavljate na isti nivo sa subjektivnim umetničkim delom.
— Pokušaću da pojasnim svoju ideju. Vi kažete — umetnik stvara. Ja to kažem samo u odnosu na objektivnu umetnost. U odnosu na subjektivnu umetnost ja kažem da je ona 'stvorena'. Vi tu ne pravite razliku, ali tu leži sva različitost, dalje, vi subjektivnoj umetnosti pripisujete raznorazne moći, to jest, vi očekujete da ona proizvede istu reakciju kod svih ljudi. Na primer, vi mislite da pogrebna povorka treba u svima da izazove tužne misli a da će veseo ples u svima izazvati srećne misli. U stvarnosti to uopšte nije slučaj. Sve zavisi od asocijacija. Ako jednog dana kada mi se dogodila velika nevolja čujem neke živahne tonove, u početku će oni izazvati u meni tužne i neprijatne misli i uvek će nadalje u mom životu izazivati isti osećaj. Ako se u nekom danu kada sam izuzetno srećan, dogodi da čujem neke tužne note, one će uvek u meni evocirati srećne misli. Tako vam je to u svemu.
— Razlika između objektivne i subjektivne umetnosti je ta da u objektivnoj umetnosti umetnik zbilja 'stvara', to jest, on i pravi ono što je nameravao, on umeće u taj rad sve ideje i osećanja koje je nameravao da prenese. Moć takvog rada na ljude je apsolutno određena; oni će, naravno u zavisnosti od sopstvenog nivoa, svi primiti iste ideje i ista osećanja koja je umetnik želeo da im prenese. Tu nema ničeg slučajnog, bilo u stvaranju bilo u utiscima te objektivne umetnosti.
— U subjektivnoj umetnosti, sve je slučajno. Umetnik, kao što već rekoh, ne stvara; u njemu 'se stvara'. To znači da je on u vlasti ideja, misli i raspoloženja koja ni sam ne razume i koje ne može da kontroliše ni na koji način. One vladaju njime i izražavaju same sebe na ovaj ili onaj način. I kada su slučajno dobile ovaj ili onaj oblik, on sasvim slučajno proizvodi na čoveka ovakav ili onakav utisak, sve u zavisnosti od njegovog raspoloženja, ukusa, navika i prirode hipnoze pod kojom živi, i tako dalje. Nema ničeg nepromenljivog; tu ništa nije određeno. U objektivnoj umetnosti ne postoji ništa nepromenljivo. —
— Zar ne bi umetnost nestala ako bi bila na taj način određena? — upitao je neko od nas. — I zar neka neodređenost, neko nerazumevanje, neka maglovitost, nisu upravo elementi koji dele umetnost od nauke? Ako bi se oduzela ta neodređenost ako izuzmete činjenicu da sam umetnik ne zna šta će postići na kraju ili kakav će utisak njegovo delo proizvesti na ljude, bila bi to 'knjiga' a ne umetnost. —
— Nemam pojma o čemu govorite, rekao je G. — Mi očigledno imamo različite standarde: moje merilo vrednosti umetnosti je prema njenoj SVESNOSTI a vi je merite prema njenoj
NESVESNOSTI. Mi ne možemo razumeti jedan drugog. Rad objektivne umetnosti bi trebalo da bude 'knjiga', kako vi to kažete; jedina je razlika ta, da umetnik prenosi svoje ideje, ne direktno, preko reči ili znakova ili hieroglifa, već preko određenih osećanja koja on odstiče svesno i pravim načinom, znajući šta radi i zbog čega radi. —
— Legende, — rekao je neko od prisutnih, — su očuvale statue bogova iz starih grčkih hramova, na primer statuu Zevsa u Olimpiji, koja na svakoga proizvodi određen i uvek isti utisak.
— Sasvim tačno, — rekao je G., — čak i ta činjenica da takve priče postoje, pokazuje da ljudi shvataju razliku između prave umetnosti i one druge i da ta razlika upravo leži u tome da jedna ima određenu moć a druga slučajnu. — Skoro svi prisutni su počeli da postavljaju pitanja G. : »Možete li navesti još neka dela objektivne umetnosti?, Postoji li nešto u modernoj umetnosti što se može nazvati objektivna umetnost?, Kada je stvoreno poslednje delo objektivne umetnosti?«.
— Pre nego što budemo govorili o ovome potrebno je shvatiti principe, rekao je G.
— Ako shvatite principe bićete u stanju sami da odgovorite na ta pitanja. Međutim, ako ih ne razumete, ništa od onoga što bi vam ja rekao, ne bi vam objasnilo. Baš se na ovo mislilo kada je rečeno — oni će gledati svojim očima i neće videti, slušače svojim ušima i neće razumeti.
— Ja ću vam citirati samo jedan primer — muziku. Objektivna muzika se sva zasniva na 'unutrašnjm oktavama'. I ona ne samo da postiže konačne psihološke rezultate već i određene fizičke rezultate. Može postojati muzika koja bi smrzla vodu. Postoji muzika koja bi ubila čoveka na mestu. Biblijska legenda o rušenju Jerihonskog zida pomoću muzike je legenda o objektivnoj muzici. Obična muzika, bilo koje vrste, neće rušiti zidove, ali objektivna muzika zbilja to može. Ne samo da ih može rušiti, ona ih može i graditi. U legendi o Orfeju postoje nagoveštaji o objektivnoj muzici, jer Orfej prenosi znanje putem muzike. Ljudi koji na istoku manipulišu zmijama pomoću muzike, to čine pomoću objektivne muzike, naravno dosta primitivne. Često je to samo jedna nota, izvučena, koja se penje i spušta pomalo; ali u toj jednoj noti 'unutrašnje oktave' traju sve vreme i melodije 'unutrašnjih oktava' koje uho ne može da čuje ali ga oseća emocionalni centar. A zmija čuje tu muziku, ili tačnije govoreći, oseća je i pokorava joj se. Ista muzika, samo malo složenija, i čovek bi joj se pokorio.
— Sad vidite da umetnost nije samo jezik već nešto mnogo veće. I ako povežete sve što sam sad rekao sa onim što sam ranije govorio o različitim nivoima čovekovog bića, razumećete ono što je rečeno o umetnosti. Mehaničko čovečanstvo se sastoji od čoveka broj 1, broj 2 i broj 3, a za njih, naravno, postoji samo subjektivna umetnost. Objektivna umetnost zahteva barem povremeni bljesak objektivne svesnosti; da bi se taj bljesak pravilno razumeo i upotrebio, potrebno je veliko unutrašnje jedinstvo i jaka kontrola nad samim sobom.“
- Legionar je napisao/la:
... No sto je onda sa svim modernim umjetnicima koji su "obrazovani" u sadasnjem sustavu koji im namece trenutne standarde ljepote koji, mnogi bi se slozili, su veoma daleko od nekakve objektivne ljepote?
http://www.vopus.org/sr/gnoza/umetnost/arta-initiatica.html"Dokazalo se, putem opažanja i iskustva, da manjak duhovnih vrednosti proizvodi degeneraciju.
Zna se već da moderni umetnici nemaju pojma o "Zakonu sedmice", više ne znaju ništa o Kosmičkim dramama, ne znaju ništa o Sakralnim plesovima starih misterija.
Sadašnja muzika, slikarstvo, vajarstvo, drama, itd. samo su proizvod degeneracije.
Ultramoderna pozorišta su antiteza velikih misterija iz Egipta, Grčke, Indije, itd. Suprarealistička i marksistička slika, ultrtamoderna skulptura, afro-kubanska muzika i moderne balerine rezultat su ljudske degeneracije.
Niko ništa neće da uradi kako bi se stalo na kraj negativnoj umetnosti i sve teče prema finalnoj katastrofi, zbog nedostatka revolucije savesti..."
pon tra 25, 2016 10:41 pm
