Veza, partnerstvo, slaganje.....

KAKO PRONAĆI ZLATNU SREDINU U PARTNERSKOM ODNOSU??


Dvoje, da bi uspeli da opstanu u zajedništvu, moraju da tolerišu mogući gubitak
sopstvene samostalnosti, moraju da se uklapaju, odriču nekih svojih navika.
Pored svih ovih gubitaka, potrebno je i da prihvatimo tuđju dinamiku, a uz
zadatak, da ostanemo na broju.
Ako pristupimo analizi jednog para, priznaćemo, da vrlo verovatno to dvoje ljudi
dolazi iz različitih sredina, nije ih odgajala ista porodica, nisu im negovane iste
vrednosti, neke su voleli, neke su odbacili, dakle, imaju drugačija iskustva,
potrebe i želje. Iz ove priče deluje da je potrebno dosta životne energije, kao i
volje da opstanemo u jedno sasvim običnom odnosu, ljubavnom odnosu.
Šta je sve potrebno za ljubav i koji signali je nepogrešivo otkrivaju…
Nedavno sam bila na proslavi rođendana, i čujem od devojke, u ranim tridesetim,
koja sedi pored mene, „Jel imaš nekog drugara za mene”, pa je usledilo „Ne
mogu da upoznam nikog normalnog, prilaze mi sve oženjeni ili mi ne prilaze
uopšte”. Kroz priču su se nametnula instant rešenja tipa: to je do tvog stava, budi
nasmejana ili budi nezainteresovana „to prolazi kod muškaraca” i tako u
nedogled. Delovalo mi je da se devojka samo još više zbunila.
Šta očekujemo od partnera?
A onda sam počela da razmišljam kako je zapravo teško pronaći nekog ko će
dovoljno da nas zainteresuje, ispuni sve naše kriterijume koji su, budimo iskreni,
postali visoki, te da mu dozvolimo da nam se približi, onda kako je tek zahtevno
ostati uz tog istog nekog.
Mnogo posla za jednu devojku iz drušva… i kad nađe gospodina „pravog” nema
puno garanta da će ta veza istrajati bez truda i ulaganja u nju. Važna informacija,
svet gledamo kroz svoje naočare, menjajući stakla, menjamo i način na koji
vidimo, razmišljamo, delamo.
Treba se preispitati, šta zapravo očekujemo od jednog odnosa, šta očekujemo
od nas samih. U ovoj priči važna je inicijativa, volja da promenimo svoje
apsolutističke zahteve, uverenja koja nas vraćaju unazad, ali i sopstvene veštine
koje nas obmanjuju. Naravno, neizostavan sastojak je ljubav prema sebi i jedno
zdravo samopoštovanje.
Zaljubljivanje i mehanizam projekcije: 6 delova “sebe” koje najčešće
odbacujemo…
Naime, odnos nosi sa sobom paradoks. Da bi bili sa nekim, pored svega što se
očekuje od nas, neophodno je da budemo i bliski sa partnerom (koliko je to
moguće, i koliko nam dozvole), ali i da zadržimo sopstvenu individualnost i
granice. Dovoljno blizu i dovoljno daleko. U psihologiji postoji termin za zlatnu
sredinu u odnosu, a to je optimalna distanca.
Kapacitet za optimalnu distancu znači sposobnost da se bude prilično blizak sa
nekim, ali opet svoj, takođe, istu meru dopustiti i partneru. Dakle, biti zavistan i
nezavistan u isto vreme, praviti granice između sebe i drugih, znati gde se
završava moja koža, a počinje tuđa. Osećati i poštovati jasne granice između
sebe i drugoga. Ako osoba nije uspela da uspostavi trajnu unutrašnju
povezanost sa svojim prvim objektima ljubavi(uglavnom roditelji), u kasnijim
odnosima može težiti prekomernom oslanjanju na druge

To su one osobe koje se „lepe” za nas, budu nam dosadne, stalno nešto traže,
pitaju, zahtevaju, poput deteta. S druge strane, zbog prekomerne potrebe da se
stopi sa drugim, plašiće se vezivanja i gubljenja sebe u vezi. Ove intenzivne
suprotne težnje onemogućavaju održavanje optimalne distance u odnosima sa
ljudima. Distance uz pomoć koje se postiže bliskost sa drugim i zadržava
sopstveni identitet.
Strah od bliskosti…
Probleme sa održavanjem optimalne distance najbolje možemo videti u
ekstremima. Reč je o ekstremima u ponašanju, u njima najlakše možemo uočiti
dinamiku koja postoji. U osnovi problema sa održanjem zlatne sredine jeste
„potreba-strah” dilema.
„Potreba-strah” dilema proizvodi misli kao što su „Želim da se stopim sa
objektom ljubavi, ali se plašim da ću izgubiti sebe, da ću biti ugrožen ili povređen
u tom odnosu”.
Dolazi do izražaja snažna potreba za spajanjem, suočena je sa snažnim strahom
od stapanja. Osobama sa izraženom potreba-strah dilemom intimnost
predstavlja rizik da ih drugi proguta, da potpuno izgube sopstvenu individualnost,
ili da osete da su veoma zavisni, povredljivi i odbačeni, dok rastavljenost znači
osudu na usamljenost koju ne mogu da podnesu. Upravo ovaj mehanizam može
biti „krivac” za nemogućnost uspostavljanja granice u odnosu.
Najčešći uzroci ove vrste problema mogu biti strah od bliskosti, strah od
napuštanja i strah od promene. Strah od bliskosti mogao bi se manifestovati
kroz stroge i čvrste granice, puno zabrana i ograničenja. Osobe koje imaju
problem sa ovom vrstom straha se pored gubitka sopstvenog identiteta, plaše i
mogućnosti da potpuno zaborave ko su.
Snaga iskrenog voljenja: šta je umeće ljubavi…
Upravo ovi strahovi ih navode na održavanje emotivne distance i određene
hladnoće, čemu sledi povlačenje iz odnosa. Bliskost se doživljava kao preteća, i
da bi se spasili, moraju da pobegnu iz odnosa. Osobe koje pate od straha od
napuštanja ili promena, imaju svoj opozit u ponašanju naspram straha od
bliskosti, mehanizam ovih strahova ih dovodi do potpunog gubitka granica.
Strah od napuštanja
Potreba za drugim ljudima je normalna, odbačenost i usamljenist nikome nisu
lepi, ni prijatni. Ipak, ukoliko ovaj strah u velikoj meri određuje ponašanje osobe u
vezi, opravdano je očekivati da će takva osoba lako narušiti granice kako bi se
uverila da neće biti ostavljena.
Preterana potreba za kontaktom, pokušaji kontrole partnera i ljubomora,
uglavnom u pozadini imaju upravo strah od napuštanja. Često imamo problema,
a i ne shvatimo gde je njihovo uporište. Neuspostavljanje i samo odsustvo
granica u jednom romantičnom odnosu se može manifestovati na više načina.
Ukoliko se partner buni što ne učestvuje u svemu sa vama, što ne ide svuda gde
vi idete, to mogu biti one devojke koje idu sa muškim društvom svog partnera na
pivo, ili oni momci koji se svuda pojave, kao „slučajno”, i ova potreba za
sveprisutnošću se često doživljava intruzivno.
Jedan od suptilijih indikatora probijanja granica jesu i neopravdana očekivanja
od partnera. Naime, od partnera očekujemo podršku i volju za nešto što ni sami
nemamo u sopstvenom arsenalu veština. Česte su rečenice „Kad bi moj momak
želeo da ja vežbam, ja bih sigurno to i uradila, ovako ja ne mogu sama da se
nateram”, onda se zapitamo da li mi postojimo zbog tog nekog ili radi nas samih.

Nedostatak samopouzdanja, nesigurnost, nestrpljivost: kako kompleksi utiču na
ljubavni život…
U ovakvim primerima se naslućuje jasno topljenje granica, osobe koje mogu
imati ovu vrstu razmišljanja se oslanjaju na svog partnera i očekuju od njega
pokretačku snagu. Na ovaj način se deo odgovornosti prenosi na drugog, i skida
sa nas samih teret mogućeg neuspeha, čime dolazi do nejasno definisanih
granica u odnosu dvoje ljudi.
Danas često osluškujemo u komunikaciji razne potrebe za potvrdama nama
bliskih ljudi. Potvrde koje jačaju ili uspostavljaju samopouzdanje koje svojim
stalnim potvrđivanjem takođe ukazuju na nejasne granice. Za stabilan odnos
dvoje ljudi neophodno je da oni sami budu zaokruženi i razvijeni u zrele ličnosti,
pritom, ne očekujući od partnera nešto što bi i sami trebali da postignu.
Uspostavljanje granica u vezi…
Naravno, da napravimo razliku između onoga što je podržavajuće i onoga što je
prekomerno. Jasno je da partner treba da bude oslonac i podrška kao i
inspiracija za brojne aktivnosti, ali ipak i sama osoba mora biti u stanju da u sebi
pronađe inicijativu i volju za ono što smatra svojom obavezom i svojom
primarnom potrebom.
Ono što je za očekivati i potpuno opravdano jeste da se osoba, zahvaljujući
partneru, sebe vidi u boljem i pozitivnijem svetlu ali, ponavljam, to ne znači da
nam partner bude glavno ogledalo i oslonac za jačanje samopouzdanja.
Velika očekivanja, nerealni i emotivno iscrpljujući zahtevi koji se odnose na
vreme i energiju koje će partner ulagati u vezu, preterana ljubomora i manjak
poverenja, takođe mogu ukazivati na nepostojanje granica. Nepoverenje i
ljubomoru možemo direktno povezati sa manjkom samopouzdanja i sigurnosti u
sopstvene kvalitete i vrednosti, pa traženjem potvrda, dobijamo sigurnost na
veoma klimavim nogama, kojoj su potrebne stalne dopune.
Stoga nam ove vrste dopuna bivaju preko potrebne da bi uopšte verovali u sebe,
da bi mogli da se pokrenemo. Konstantni pozivi telefonom, čak i dugi razgovori,
zatim slanje sms poruka, stalna „spontana” proveravanja i preterana poteba za
kontaktom upravo su jedan od najočiglednijih primera u kojima neko prelazi
granicu i pokušava da uspostavi kontrolu nad partnerom. Dešava se, da ovakve
vidove ponašanja pripisujemo zaljubljenosti, pa ih ne opažamo i ne doživljavamo
kao napadne, međutim, kad se glave malo ohlade, i prođe oblak zaljubljenosti,
dešava se da ponašanja koja su nam prijala počnu da nam smetaju, da ih
doživljavamo kao napadne, nametljive, kontrolišuće.
Na sličan način se ovaj problem ispoljava i u odnosima u kojima se zahteva ili
pruža preterana zaštita partneru ili postoji očekivanje da je partner taj koji će
zadovoljiti sve socijalne potrebe osobe i sa njom podeliti svako svoje
osećanje.Jasno je da u ovakvim odnosima, pre ili kasnije, dolazi do brojnih
problema. Međutim, dodatni problem jeste to što nepostojanje granica otežava
komunikaciju, te samim tim i onemogućava smirivanje situacije i prevazilaženju
konflikta, otežava se i pronalaženje rešenja, kako se ne bi ponovo vraćali na iste
obrasce ponašanja.
Ovakvi odnosi preplavljeni su osećanjima koja proizilaze iz nezadovoljenih
potreba nastalih na osnovu nerealnih i neopravdanih očekivanja, što je i logično
ako sve ovo očekujemo i zahtevamo od partnera, te je samim tim i komunikacija
otežana. Za ovakve veze često se kaže da ljudi u njoj ne upravljaju sopstvenim
osećanjima, već da osećanja upravljaju njima.
U prvom delu teksta sam pominjala važnost postojanja zlatne sredine između...

...dvoje koji su u romantičnoj vezi. Zbog samostalnosti i zdravog odnosa,
neophodno je postaviti granice. One se zapravo mogu verbalizovati, razgovorom
o osećanjima, potrebama, a zatim prorađeno ili dogovoreno sprovesti u delo.
Mnogi od nas misle da će se granice same uspostaviti, da ne moramo mnogo da
se trudimo i objašnjavamo partneru, „one će se same i spontano stvoriti”, što ide
malo teže. Takođe ne treba doživljavati razgovore ove vrste kao krizu u vezi ili
kao prikrivene poruke ka okončanju odnosa.
Nažalost, retki su odnosi koji uspevaju bez takvih razgovora, u tome i leži
važnost dvosmerne komunikacije, gde se čijemo i slušamo. U vezi bi trebalo
svaki od partnera da se izjašnjava o svojim nezadovoljenim potrebama, ali ne sa
akcentom moranja, treba razmisliti „Zašto mi to treba, zašto baš od partnera, da
li sam ovo mogao/la sam/a.
Učite od velikana: Gandijeve misli o humanosti i ljubavi…
Naravno, nije moguće zadovoljiti sve potrebe i želje, što ne treba ni očekivati u
krajnjem slučaju u vezi, dakle, nužno je činiti ustupke i kompromise. Zadatak bi
bio uspešno obavljen, ukoliko bi svesno pristali na određene kompromise, ne
dozvolivši da postanu obimni, da bi mogli da zamagle granice među nama, jer bi
tako otišli u drugu krajnost, koja pak nama ne bi prijala i činila bi da se osećamo
kao u „tuđoj koži”.
Uspostavljanje granice predstavlja veštinu koju je neophodno savladati kako bi
se ostvarila zdrava veza sa zdravim granicama koje omogućavaju da se osobe u
vezi osećaju kao nezavisne, ali ipak povezane i bliske individue.
Izvor: Danas
govorvasegtela.wordpress.com

Lijep članak

Znači moraš početi od sebe jer je to ono što nudiš u vezi i svemu pristupiti pozitivno. Ne biti izbirljiv i postavljati si nerealne granice, pogotovo ne nerealne granice koje partner mora ispuniti jer veza je tako i onako fluidna, mnoge stvari koje nisi mislio da ćeš voljeti na kraju ne znaš kako si živio bez njih zahvaljujući partneru i njegovim životnim navikama kao ni on tvojim stvarima koje si donio dominantnije u vezu.
Sve vokalizirati da se ne taloži u nama.
Bez konstantnog truda nema ploda i još ako je trud sladak mmm ^^
Problem kod ovog - ljubav mog života i gospodin pravi ili ti žena života je nerealnost. Nema upoznali su se, prošli su tu jednu prepreku i živjeli su sretno do kraja života. Za sve treba koliko emocija toliko i malo glave